Ličnosti Danas je
 

 

Milan Mijalković Čiča


Rođen je 22. Avgusta 1897. godine u selu Vinorači, nedaleko od Svetozareva, u kući siromašnih zemljoradnika Živke, rođene Dimitrijević iz Šuljkovca i Antonija Mijalkovića. U petoj godini, po rođenju sestre Kadivke, ostaje bez majke. Otac se ubrzo oženio Perunikom – Persom, majkom dvoje dece, i sa njom dobio još dvoje dece, Dragoljuba i Nikosavu. Siromašna seoska porodica Mijalković, sa šestoro dece, živela je veoma teško.

Kada je Mijalković stasao za školu, pošto je u Vinorači nije bilo, pešačio je svakodnevno do obližnjeg sela Deonice, od 1904. do 1909. Godine. Iako loše odeven i često gladan, pomažući roditeljima u teškim seoskim poslovima, školu je završio sa odličnim uspehom i 1909/10. godine upisao je Nižu gimnaziju u Jagodini. Po završetku prvog razreda njegovo dalje školovanje dovedeno je u pitanje, zbog materijalnih teškoća. Mijalković nastavlja školovanje tako što sam radi da bi se izdržavao. Njegova ozbiljnost, marljivost i samodisciplina pribavili su mu ugled među drugovima i profesorima u školi. Prvi svetski rat prekida njegovo dalje školovanje u gimnaziji.


Nastaje opšta mobilizacija vojske za prvi svetski rat. Mobilisani vojnici iz Jagodine i okoline pripadali su prvoj armiji, Timočkoj I i II diviziji, pod komandom Petra Bojovića i drugoj armiji, Šumadijskom puku, pod komandom Stepe Stepanovića.

Antonije Mijalković, koji je učestvovao u balkanskim ratovima, mobilisan je jula 1914. godine zajedno sa svojom braćom. Kao redov druge čete, drugog bataljona VI pešadijskog puka prvog poziva, poginuo je kod sela Dobrića u bici na Drini. Iz moravskog okruga tokom ratova 1912-1918. godine poginulo je oko 2500 vojnika. Zajedno sa maćehom, Milan preuzima brigu o mlađim ukućanima i domaćinstvu. Detinjstvo bez oba roditelja i siromaštvo nisu mladom Mijalkoviću uništili veru u ljude. Za vreme rata premlad da se bori kao vojnik, Mijalković pomaže ranjenim i bolesnim vojnicima radeći kao dobrovoljni bolničar u jagodinskoj Okružnoj bolnici. Svoju humanu obavezu ispunjavao je s vojničkom disciplinom, izuzetno brižno i požrtvovano, sa puno ljudske topline i prijateljstva. Da bi izbegao interniranje u Nemačku, Mijalković je morao 1916. godine da napusti okupiranu Jagodinu. Odlazi u Kraljevo, gde se zapošljava u jednoj apoteci.

U leto 1917. godine se vraća u Vinoraču, iako sa nepotpunim obrazovanjem, samoinicijativno uz pomoć učiteljice Lenke Lazarević, okuplja oko 120-oro dece iz Vinorače i okolnih sela, sa kojima uspešno izvodi nastavu do kraja školske godine.

Po završetku prvog svetskog rata, Milan odlazi u Beograd, gde nastavlja prekinuto školovanje u Drugoj muškoj gimnaziji, maturirao je sa skraćenim ispitnim rokom. Iste jeseni 1919. godine upisuje matematiku i fiziku na Filozofskom fakultetu. Svoj životni put rano je vezao za radnički pokret, istakao se svojim revolucionarnim stavom kod studentske i radničke omladine. Postaje revolucionar – marksist i aktivni član Radničkog doma na Slaviji, gde se njegova politička aktivnost u svakodnevnom životu sa mladima i njihovim problemima i praktično iskazivala. Iako je obezbeđenje lične egzistencije iziskivalo puno radne energije, Mijalković je dosta vremena odvajao za učenje i opšte obrazovanje, a posebno za izučavanje marksističke literature. Pohađao je partijski kurs koji je organizovao Izvršni odbor SRPJ (k), držao predavanja, marksističke kružoke, organizovao diskusije o političkoj situaciji u zemlji i svetu. Na njegovu inicijativu 1919. godine osniva se Studentska zadruga „Pobratimstvo“ za pružanje materijalne pomoći siromašnim studentima. Za njenog predsednika izabran je Mijalković. U tim prvim studentskim danima uzima učešća u osnivanju Marksističkog student – kluba (Klub sudenata - komunista), na Filozofskom fakultetu, sa oko 56 članova. Klub je postao centar političkog obrazovanja mladih. Tada Mijalković sreće revolucionara, publicistu i slikara Mošu Pijade, koji je na njega znatno uticao sa svojim osobinama beskompromisnog borca, te oni postaju bliski drugovi i saradnici. Imao je veliku podršku Moše Pijade. Njhovom saradnjom proširuje se Klub studenata komunista na ceo Beogradski univerzitet i na naprednu radničku omladinu, što je imalo veliki značaj za dalje širenje komunističkog pokreta.

Iste godine 23. juna, povodom hapšenja šest studenata, na inicijativu SRPJ (k) održane su studentske demonstracije u kojima učestvuje i Mijalković. Već sledećeg meseca od 20. do 21. jula, Mijalković učestvuje u dvodnevnom štrajku jugoslovenske radničke klase, koja je želela da spreči neposredno učestvovanje Jugoslavije u gušenju mađarske revolucije. Time su se jugoslovenske napredne snage uključile u generalni štrajk, koji je organizovao evropski proleterijat.

Zapaženo je njegovo učešće i aktivnost na organizovanju jednodnevnog generalnog štrajka železničara, 5. februara 1920. godine u Beogradu sa oko 10.000 učesnika, protiv progona železničara na pruzi Paraćin – Zaječar. Sa njegovim imenom srećemo se i povodom mitinga i demonstracija studentske omladine održane u Beogradu, februara iste godine. Ove manifestacije, u kojima je pored studenata učestvovalo i više hiljada radnika i građana, organizovane „za očuvanje građanskih sloboda i političkih prava“ dovele su do sukoba s vojskom i žandarmerijom. Mijalković se uključuje i u novi štrajk železničara na Slaviji, zbog kršenja njihovih zakonskih prava. Iznalazi najbolja rešenja za ispunjenje zahteva štrajkača, stvara deklaracije, programe i proglase. U proleće 1920. godine, radeći u organizovanim i marksističkim reonskim sekcijama, Mijalković postaje član SKOJ-a, a sredinom godine i član mesnog komiteta SKOJ-a za Beograd. Kao student Beogradskog univerziteta bio je revolucionar – marksista i beskompromisni borac za demokratska i radnička prava.

Objavom Obznane u noći između 29. i 30. decembra 1920. godine, kojom se zabranjuje svaka komunistička i sindikalna aktivnost, buržoazija prelazi u direktni napad protiv celokupnog revolucionarnog radničkog pokreta. Zatvaraju se radnički domovi, počinju progoni, hapšenja i zlostavljanja članova Partije i naprednih članova radničke klase.

Ministarstvo unutrašnjih dela objavljuje spisak studenata – komunista na Beogradskom univerzitetu, na kome se nalazi i ime Milana Mijalkovića, zbog čega on gubi stipendiju. Od tada se zapisuje u policijskoj kartoteci. Mijalković se prilagođava ilegalnom političkom radu. U tim danima tesno sarađuje sa studentkinjom Ljubicom Živković, koja je sa njim prošla kroz sve studentske okršaje i demonstracije i koja će u proleće 1921. godine postati njegov životni saputnik. Mladi supružnici letnji rasput provode u Vinorači, gde se savetima i instrukcijama Mijalković uključuje u rad Mesne organizacije Komunističke partije Jagodine.

Mijalković je bio crnomanjast čovek srednje visine, koščat. Bujna, nemirna crna kosa pokrivala je čelo, a izazito žive crne oči sevale su oštrim pogledom kroz obrve, zbog uobičajenog pognutog držanja glave. Jake jagodice i energična brada skrivale su mladog neustrašivog, nemirnog, nepokornog i upornog revolucionara.

Odlukom Ministarstva prosvete – septembra 1921. godine nediplomirani profesor Mijalković, postavljen je za suplenta i vaspitača Učiteljske škole u Vršcu. U ovom banatskom gradu mladi revolucionar – vaspitač, nastavlja revolucionarnu aktivnost, ubrzo stiče simpatije i poverenje svojih đaka, budućih učitelja kao i mladih radnika. Njegovom zaslugom u gradu su ubrzo formirana tri aktivna SKOJ-a: u Učiteljskoj školi, Gimnaziji i među radničkom omladinom.

Mijalković postaje član poluilegalnog društva „Pelagić“, koje su osnovali povratnici iz ruske revolucije. On ga reorganizuje u KUD „Abrašević“, koje organizovano okuplja veliki roj radnika. Mijalkovićeva aktivnost ogledala se u stvaranju jezgra budućih partijskih ćelija i Mesnog komiteta KPJ, čiji je bio član. Sa partijskom organizacijom iz Beograda održava stalnu vezu preko supruge Ljubice, koja tamo studira.

U Učiteljskoj školi Mijalković je 1922. godine uz podršku dr Živana Ivanovića, direktora škole, formirao đačku družinu „Uzajamnost“. Cilj ove družine je bio rešavanje problema siromašnih đaka. Ova demokratska pravila, koja će razviti đačko samoupravljanje u nastavi i u odnosima nastavnik – učenik, zasnovana su na gotovo istim principima koje danas imamo u školama, a sačinio ih je Mijalković. Ona su omogućavala učenicima, isključenim zbog naprednih ideja iz drugih škola Srbije, da ovde nastave školovanje.

U jesen 1923. godine Mijalković je diplomirao i počeo da radi kao honorarni profesor u Vršačkoj gimnaziji. Teški životni uslovi prosvetnih radnika u Srbiji doveli su do najave štrajka juna 1923. godine. Sledeći direktivu, Mijalković je uspešno organizovao štrajk prosvetnih radnika u Vršcu, u proleće 1924. godine. To se odrazilo i na aktivnost Partije, jer je budno praćeno kretanje i rad Milana Mijalkovića, kako bi se pronašao razlog za hapšenje.

Pod stalnim policijskim nadzorom, koji mu je onemogućio rad u Partiji, Mijalković završava školsku godinu u Vršcu i na lični zahtev, sa suprugom, dobija premeštaj u Kumanovo.

Pre odlaska u Kumanovo, letnji raspust provodi u Beogradu i u svom rodnom selu, i čvršće se povezuje sa ilegalnim članovima i simpatizerima Pertije u Jagodini. U leto 1924. godine u čamcu na Dunavu održao je sastanak Zlatko Šnajder, sekretar Saveza komunističke omladine Jugoslavije, sa Milanom Mijalkovićem, Ljubicom Mijalković i još jednim drugom.

Novu školsku godinu supružnici Mijalković započinju u Gimnaziji u Kumanovu. Pred mladim profesorom postavlja se težak zadatak da u nepoznatoj sredini ilegalno organizuje partijski rad. Svojim autoritetom i ljubavlju prema mladima ubrzo zadobija poverenje srednjoškolske i radničke omladine. U novembru, nepuna dva meseca po dolasku, formirao je nekoliko skojevskih grupa. Ovo je ubrzalo osnivanje partijskih ćelija i Mesnog komiteta SKOJ-a, koji je tokom 1925. godine među najaktivnijima u Makedoniji. Mesna organizacija se omasovljuje velikim brojem simpatizera, skojevaca i članova Partije, a Mijalković postaje sekretar Mesnog komiteta KPJ. Pod njegovim uticajem Partija izlazi na parlamentarne izbore februara 1925. godine. Snažna partijska organizacija preko krojačkog sindikalnog pododbora Partije organizovala je štrajk, koji je odjeknuo u celoj zemlji. Krajem 1925. godine u Skoplju je održana pokrajinska konferencija SKOJ-a za Makedoniju na kojoj je prisustvovao Zlatko Šnajder, a među delegatima iz Kumanova bila je i Ljubica Mijalković.

Početkom 1926. godine Partija formira KUD „Kosta Abrašević“ sa članovima, simpatizerima, radnicima i građanima. U KUD „Abrašević“ je aktivno radila i supruga Ljubica, vodeći razne sekcije i okupljajući mlade. Supružnici Mijalković su po želji Kumanovčana napisali tekstove kratkih deama iz njihovog svakodnevnog života, koje su izvodili glumci KUD „Abrašević“. Poznata je jednočinka na makedonskom „Žrtva kapitala“, kao i drama „Rudari“ i „Otvoreno pismo“, koje su kao i sve ostale prihvaćene sa simpatijama i oduševljenjem. Ovo tim pre, jer se novcem dobijenim od predstava solidarno pomagalo porodicama unesrećenih radnika.

Kao sekretar Mesnog komiteta KPJ u Kumanovu, Mijalković je aktivno radio i u Pokrajinskom komitetu KPJ za Makedoniju. Bio je veliki borac za nezavisnu Makedoniju i obilazio je Skoplje, Prilep, Bitolj, Ohrid i druga mesta da bi aktivirao partijski rad.

Marta 1927. godine prihvatio je dužnost sekretara Pokrajinskog komiteta KPJ Makedonije. Time je sedište Pokrajinskog komiteta KPJ premešteno u Kumanovo. Partijsku vezu sa Žarkom Zrenjaninom u Vršcu održavao je preko Vjekoslava Smoljana, koji je ilegalno prenosio partijski materijal Mijalkoviću u Kumanovo, a odatle je rasturan širom Makedonije.

Za tri i po godine reorganizovao je i ojačao KPJ i SKOJ u Kumanovu i intenzivirao partijsku aktivnost u većem delu Makedonije. Kao spremni organizator ne čekajući da bude otkriven i premešten od strane vlasti, Mijalković po predlogu i uz podršku Partije, u rano proleće, marta 1928. godine prelazi u Kragujevac. Omiljene profesore, Ljubicu i Milana, svečano i srdačno je ispratio veliki broj učenika, omladinaca, prijatelja, komunista i članova KUD „Abrašević“.

Kragujevac je u vreme dolaska Mijalkovića bio jedan od jačih radničkih centara Srbije. Sa svojom ogromnom snagom prekaljenog borca komuniste i svojom izuzetnom sposobnošću da pridobija mlade, on je kao profesor Kragujevačke gimnazije ubrzo formirao organizaciju SKOJ-a. Partijsku vezu sa Beogradom održavao je pod izgovorom da posećuje taštu. Česta putovanja koristio je za prenošenje brošura i letaka, koje je rasturao po gradu i selima. Najbliži saradnici Mijalkovića u Kragujevcu postaju advokat Mihajlo Iveša, knjižar Radomir Bata Bugarski, student medicine Stevan Lilčić (poginuo u Španiji 1937.), Dragi Nedeljković, krojački radnik i drugi. Pasivizirane napredne radnike Kragujevca ubrzo je, uz podršku svojih saboraca, organizovao, osnivajući prvu partijsku ćeliju u Vojnotehničkom zavodu. Obnovio je i ojačao rad radničko-kulturnog umetničkog društva „Abrašević“, koji se odvijao preko priredbi, igranki i Radničkog kluba sa sportskim društvima.

Uvođenjem apsolutističkog diktatorskog režima 6. januara 1929. godine Zakonom o zaštiti javne bezbednosti i poretka počela su masovna hapšenja i ubistva članova KPJ i SKOJ-a. Policiji nije promakla ni povećana politička aktivnost u Kragujevcu iza koje je stajala Partija. Mada nije kompromitovan i otkriven rad Mijalkovića, on je kao i njegovi saborci doživeo nekoliko pretresa policije, bez nekih većih posledica.

Dana, 29. jula 1929. godine Specijalna policija sa zloglasnim Svetozarom Vujkovićem i Đorđem Kosmajcem provalila je partijsku i skojevsku organizaciju Kumanova. Počela su hapšenja skojevaca i komunista. Sredinom avgusta 1929. godine. Mijalković kao organizator i sekretar Pokrajinskog komiteta za Makedoniju stražarno je sproveden iz Kragujevca u Kumanovo. Kao dosledni revolucionar sva mučenja i torture izdržao je bez reči. Iz kumanovskog istražnog zatvora, u kome je proveo mesec dana, sproveden je sa ostalim zatvorenicima, članovima KPJ i SKOJ-a, u zatvor na Adi Ciganliji kod Beograda. Posle petomesečne istrage izveden je pred Sud za zaštitu države u Beogradu i 1. februara 1930. godine zajedno sa „kumanovskom“ grupom komunista i skojevaca osuđen na ukupno 63 godina robije. Iz akta Uprave kaznenog zavoda u Sremskoj Mitrovici, presudom suda za zaštitu države, Mijalković, koji je tada imao 32 godine, osuđen je na 7 godina robije. Zbog demonstrativnog uzvika „dole krvavi režim“ prilikom čitanja presude, kažnjen je sa još tri i po meseca robije.


Izdržavanje kazne započeo je u Sremskomitrovačkoj kaznionici. Dolaskom u zatvor, otpočeo je borbu protiv neljudskog ponašanja prema osuđenicima. Sa većom grupom osuđenika u proleće 1921. godine, Mijalković je transportovan u Lepoglavu. Strog režim, psihička tortura, a posebno bacanje jednog bolesnog komuniste u podrumsku tamnicu dovelo je do dvodnevnog štrajka glađu. Štrajku se iz solidarnosti pridružilo i ostalih oko 1200 osuđenika, što je činilo 98% zatvorenika. Zatvorska uprava je pozvala na pregovore vođe zatvorenika Mošu Pijade i Milana Mijalkovića. Štrajk je u potpunosti uspeo, bolesni komunist je izveden iz tamnice i upućen na lečenje, zabranjeno je batinanje, dozvoljeno je unošenje knjiga i časopisa.


Za vreme tamnovanja u Sremskoj Mitrovici i Lepoglavi, upoznao se i sarađivao sa istaknutim komunistima Jugoslavije. U Lepoglavi je pored Moše Pijade sreo Josipa Broza Tita, koji je u to vreme bio sekretar kaznioničkog komiteta KPJ, i druge poznate komuniste. U zatvoru komunisti nastavljaju svoje političke aktivnosti: prevode, čitaju i tumače marksističku literaturu. Takođe organizuju štrajkove glađu i demonstracije.


Policiji je pošlo za rukom da otkrije jedan od takvih štrajkova, koje su zajedno organizovali politički zatvorenici, stare i nove zgrade u lepoglavi. Zbog višednevnog štrajka glađu osuđenici su u okovima zatvoreni u podrumske samice, gde su izdržali od jula do novembra 1932. godine, a među njima i Mijalković. Po ponovnom transportovanju osuđenika u Sremskomitrovačku kaznionu zabranjene su sve aktivnosti, a Moši Pijade oduzet prevod prvog dela Kapitala.

Najteže pobune izbijaju u martu mesecu i imaju za cilj promenu političkog i socijalnog poretka u državi. Uz stihove pesme: ... „U odlučni boj ... napred grad i selo ... sve više i više diže se barjak revolucije ... samo sa oružjem u ruci doći će naša pobeda ...“ Štrajkovao je veliki broj komunista, od kojih je 26 osuđeno presudom Sremskomitrovačkog okružnog suda 21. juna 1934. godine. Organizatorima štrajka Moši Pijade, Buri Pucaru, Milanu Mijalkoviću produžena je zatvorska kazna, poslednjem, pod brojem 1687, produžena je na još 2 godine robije. Odlučeno je da se zatvorenici intelektualci rasporede po drugim zatvorima, što je bilo uobičajeno. Krajem avgusta 1935. godine grupa političkih zatvorenika prebačena je iz Lepoglave u Mitrovačku kaznionu. Tom prilikom transportovano je 48 zatvorenika sa težim i lakšim povredama, zadobijenim u transportu, među kojima Moša Pijade, Otokar Keršovani, Žarko Zrenjanin, Đuro Pucar, Ivan Milutinović, Milan Mijalković i drugi. Zatvorske vlasti su u Mitrovici naložile lekarski pregled kažnjenika i zapisnički konstatovali povrede. Tom prilikom Mijalkoviću su utvrđene povrede u vidu modrica i oguljene kože na leđima i desnoj mišici.


Posle izdržane devetogodišnje robije Mijalković se vraća u Beograd, avgusta 1938. godine, gde nastavlja sa revolucionarnim radom. Na robiji je Mijalković stekao šire marksističko i političko obrazovanje, što se odrazilo na njegov dalji politički rad, koji je postao odlučniji i energičniji. Zbog svoje delatnosti ubrzo je zatvoren i proteran u svoje rodno selo Vinoraču. Zabranjeno mu je slobodno kretanje i javno istupanje, sa obavezom da se svakodnevno javlja Sreckom načelstvu u Jagodini. i pored stroge zabrane slobodnog kretanja svakodnevno je obilazio biciklom obližnja mesta pod izgovorom da sprema đake matematike.

Njegovim dolaskom ojačala je Mesna organizacija KPJ u Jagodini, koja je u gradu imala tri ćelije i nekoliko uporišta u selima: Laništu, Šantarovcu, Šuljkovcu, Bunaru, Dragocvetu i Trnavi. Tako je u toku leta uspeo da organizuje članove Partije i Skoj-a na teritoriji Pomoravlja. U Jagodini je delovalo Udruženje mladih umnih radnika „UMUR“, koje je imalo svoju marksističku biblioteku. Organizovane su čitalačke grupe od radnika i srednjoškolske omladine, koja se okupljala po reonima i preko propagandnog materijala, proglasa, letaka i brošura upoznavala sa marksističkim učenjem.


Kao ilegalni partijski radnik Mijalković je tokom 1939. godine osnovao, organizovao i aktivirao rad KPJ u svim većim gradovima Pomoravlja: Jagodini, Ćupriji, Paraćinu, Smederevskoj Palanci, Svilajncu i drugim mestima. Radio je u lepeničkom, velikooraškom i temnićkom srezu.
Mijalković postaje član Oblasnog komiteta KPJ, živo uspostavlja vezu sa partijskim organizacijama i obnavlja rad u Sindikatu. Neprestano je na terenu i neumorno obilazi gradove i sela. Zahvaljujući svojim osobinama izuzetnog organizatora i čoveka od poverenja, koji je plenio svakog sagovornika s kojim je dolazio u kontakt, Mijalković je uspeo da organizuje i omasovi Partiju i SKOJ na teritoriji od oko 100 km.

Napadom na Poljsku, septembra 1939. godine počeo je drugi svetski rat. Nezadovoljstvo spoljnom politikom Jugoslavije i lošim ekonosmkim stanjem u zemlji, manifestovalo se radničkim i studenstkim demonstracijama 14. decembra 1939. godine u Beogradu. Demonstracije na Slaviji organizovalo je rukovodstvo Partije. Pod parolom: „Hleb, mir i sloboda“, okupilo se oko 3000 radnika, studenata i građana, među kojima je bio i Milan Mijalković. U sukobu sa policijom ubijeno je 8 demonstranata, a više njih je ranjeno i uhapšeno. Posle ovih demonstracija vlada Cvetković – Maček, kao represivnu meru otvara koncentracione logore. Jedan od njih, u Smederevskoj Palanci, obilazi Mijalković da bi pružio pomoć logorašima.

Početkom februara 1940. godine, održana je proširena Oblasna partijska konferencija (savetovanje), na Crnom vrhu u jednoj kolibi, u zabranu sela Miševića. Konferenciju je organizovao, otvorio i vodio Milan Mijalković Čiča, tada sekretar Oblasnog komiteta KPJ. Ovoj konferenciji – najvećem skupu komunista ovog područja, prisustvovalo je oko 30 delegata iz Jagodine, Ćuprije, Kragujevca, Kraljeva, Čačka, Užica i drugih mesta Pomoravlja, Šumadije i zapadne Srbije. Prisustvovali su delegati: Petar Stambolić, Dušan Petrović Šane, Mijalko Todorović, Stanislav Sremčević i drugi, a ispred Pokrajinskog komiteta KPJ Spasenija Cana Babović i Milan Blagojević Španac. Na konferenciji je razmatrana međunarodna situacija, iznet je značaj jačanja Partije, SKOJ-a i Sindikata i pripreme za odbranu zemlje od fašizma. Predloženi su i kandidati KPJ za Pokrajinsku konferenciju.

Jačanje Partije u organizacionom smislu u Srbiji zahtevalo je da se tokom 1940. godine umesto Oblasnih formiraju Okružni komiteti, sa zadatkom da prodru u sela i stvaraju seoske organizacije. U Jagodini se formira Okružni komitet za moravski okrug, koji obuhvata Ćupriju i Paraćin sa sledećim članovima: Milan Mijalković sekretar, Boško Đuričić, Radislav nikčević i Jovan Milosavljević. Formiran je i Sreski komitet KPJ za belički srez koji čine: Boško Đuričić, Slavka Đurđević, Boža Žarić, Radislav Nikčević i Jovan Milosavljević i Mesni komitet KPJ u sastavu: Radojica Solunac sekretar, Ljubinka Krstić i dr.

Peta Pokrajinska konferencija za Srbiju održana je maja 1940. godine u beogradu, a ispred Partije Pomoravlja delegiran je Milan Mijalković Čiča. Na konferenciji su razmatrani rezultati rada u obnavljanju partijskih organizacija na teritoriji Srbije. Ovom prilikom su izabrani članovi Pokrajinskog komiteta za Srbiju: Aleksandar Ranković, sekretar, Milan Mijalković, Spasenija Babović, Vukica Mitrović, Milan Blagojević, Moma Marković, Ljubinka Milosavljević, Stanislav Sremčević, Dušan Petrović Šane i dr. Predloženi su i delegati za Petu zemaljsku konferenciju KPJ, koja je održana oktobra 1940. godine u Zagrebu.

Zaključci sa Pete zemaljske konferencije KPJ razmatrani su na ilegalnoj Okružnoj partijskoj konferenciji, koju je krajem 1940. godine Mijalković organizovao u Jagodini. Ovom sastanku prisustvovalo je oko 20 partijskih delegata iz Pomoravlja, a iz Jagodine: Jovan Milosavljević, Radislav Nikčević, Boško Đuričić, Slavka Đurđević i drugi.

Drugi svetski rat se sve više rasplamsavao, pa se kao prvi zadatak Partije postavljaju pripreme za oružanu borbu, za odbranu zemlje i očuvanje njene nezavisnosti. Mijalković, kao sekretar Okružnog komiteta KPJ za moravski okrug, nastavlja intenzivan terenski rad, te ga krajem 1940. godine nalazimo kao urednika i organizatora poluilegalnog glasila Pokrajinskog komiteta KPJ za Srbiju, „Glas radnog naroda“. Ove i sledeće godine izašlo je četiri broja lista u Svilajncu u štampariji Dragana Kostića sa sledećim naslovima: „Balkanski narodi u opasnosti“, „Sprema se velika izdaja naroda“, „Položaj i akcije radnog naroda“ i „Hiljade mladih diže se u borbu“. Tiraž od 5000 primeraka rasturan je širom Jugoslavije.

Tokom 1941. godine vlada Cvetković – Maček je uveliko pregovarala o pristupanju Jugoslavije Trojnom paktu. Za to vreme Komunistička partija Jugoslavije, na čelu sa generalnim sekretarom josipom brozom Titom, priprema se za saradnju sa narodom, štampaju se proglasi, vrše pripreme za saradnju sa Sovjetskim Savezom i oružanu borbu protiv fašizma.


Vest o potpisivanju Trojnog pakta izazvala je otvoreno nezadovoljstvo naroda i protestne demonstracije širom zemlje organizovane od strane KPJ. Organizator martovskih demonstracija u donjem i srednjem Pomoravlju bio je Milan Mijalković Čiča. Pijačnog dana (sreda), 26. marta 1941. godine, Mijalković je dva puta govorio pred oko 250 demonstranata. Odavde je taksijem obišao i organizovao demonstracije u Ćupriji, Smederevskoj Palanci, Rači i drugim mestima. Demonstrantima je rasturan proglas Pokrajinskog komiteta KPJ za Srbiju i letak Okružnog komiteta KPJ za Pomoravlje, koji je napisao Mijalković i štampao u Ćupriji sa potpisom „Verni borci za narodna prava“.

Komunistička partija je u burnim martovskim danima stekla poverenje i simpatije naroda, postaje njen vođa izražavajući zajedničku želju za slobodom svoje zemlje. Da bi se analizirali martovski događaji, demonstracije i puč, održano je partijsko savetovanje Pokrajinskog komiteta za Srbiju, 29. marta 1941. godine u Beogradu, kome je ispred Centralnog komiteta KPJ prisustvovao Josip Broz Tito, generalni sekretar. Na savetovanju je aktivno učestvovao Mijalković, podnoseći izveštaj o martovskim događajima u Pomoravlju, koji su pozitivno ocenjeni. Ovom prilikom je odlučeno da za instruktora Pokrajinskog komiteta KPJ za zapadnu Srbiju (Čačak i Užice) ode Mijalković, a na njegovo mesto u Pomoravlje dođe Petar Stambolić. Ova zamena je bila potrebna, jer su obojica kao dugogodišnji partijski radnici bili poznati policiji.


Sastanku su prisustvovala oko 35 delegata: Petar Stambolić, Miloš Minić, Rade Končar, Svetozar Vukmanović, Lazar Koliševski, Moma Marković, Dobrivoje Radosavljević, Mirko Tomić, Vukica Mitrović, Miloš Matijević, Ljubinka Milosavljević, Đuro Strugar i drugi. Po završenom savetovanju Mijalković se vraća u Pomoravlje i kao veza Pokrajinskog komiteta prenosi poruku da će se događaji odvijati brzo i da je rat neizbežan.

Početak rata ga je zatekao u rodnom selu. Iznenadni napad Nemačke i okupacija Pomoravlja nisu zaustavile njegovu aktivnost. Naprotiv, sa naprednim seoskim omladincima organizovao je akciju prikupljanja hrane i odeće za ranjenike i zatvorenike. U zgradi Jagodinske gimnazije pomogao je nekolicini, koji su očekivali transport za Nemačku, tako što im je uz hranu doturio i odeću u kojoj su neprimećeno pobegli.
Pokreće akciju za prikupljanje i skrivanje oružja i sanitetskih kurseva, kao i prikupljanje sanitetskog materijala. Te akcije su bile u skladu sa težnjom Centralnog komiteta KPJ da se osnivaju vojne komisije, kasnije vojni komiteti, koji su imali zadatak da vrše obuku rukovanja oružjem i stvaranje ilegalnih borbenih grupa (desetina).

Po vojnoj liniji Okružni komitet za Pomoravlje zadužuje Labuda Đukića, učitelja, rezervnog oficira, člana KPJ.
Posle aprilskog rata Mijalković je često u Beogradu, gde su se sastajali i dogovarali članovi Pokrajinskog komiteta o daljem radu i pripremama za oružanu borbu protiv okupatora. Pored drugova, u partijskim i skojevskim organizacijama sve više uzima učešća i ženska omladina. Ovaj period okupacije Partija je iskoristila da putem letaka i proglasa što više upozna šire narodne mase sa svojom spremnošću za organizovanu borbu protiv okupatora.

Prvomajski proglas Centralnog komiteta KPJ iskucali su i umnožili na geštetneru Mitra Mitrović i Milan Mijalković krajem aprila 1941. godine u Beogradu. Prvomajski proglas je Cana Babović uz pomoć kurira rasturila po celoj Srbiji. Prvi maj je dočekan s pozivom Partije ... „Radnici, seljaci, građani – svi rodoljubivi elementi! ... Na okup! U ovim sudbonosnim danima potrebno je ujediniti sve snage za vaš opstanak. Ustajte u borbu u koju vas poziva i koju vodi avangarda radničke klase – Komunistička partija Jugoslavije“. Mijalković je Prvomajski proglas lično doneo u Pomoravlje.

Tokom maja i juna održano je više partijskih sastanaka u Pomoravlju. Planiran nemački napad na Sovjetski Savez za 15. maj, zbog rešavanja nepredviđenih balkanskih problema, izvršen je tek 22. juna 1941. godine. Komunistička partija Jugoslavije je jedino bila politički i organizaciono sposobna da u tom trenutku pokrene oružanu borbu protiv okupatora. Istog dana je Centralni komitet KPJ povodom napada na Sovjetski Savez izdao proglas, a već sledećeg dana (23. juna) izašao je proglas Pokrajinskog komiteta KPJ za Srbiju, kojim se srpski narod poziva na oružanu borbu.

Posle sednice Pokrajinskog komiteta 23. juna 1941. godine po direktivi PK KPJ upućen je Milan Mijalković Čiča iz Pomoravlja u užički i čačanski kraj za instruktora i organizatora ustanka.

Na sastanku Okružnog komiteta KPJ za čačanski okrug 5. jula 1941. godine doneta je odluka o osnivanju Čačanskog partizanskog odreda, sledećeg dana 6. jula uz prisustvo Branka Krsmanovića i Milana Mijalkovića imenovan je Štab čačanskog NOP odreda „Dr Dragiša Mišović“. Posle ovog sastanka član Pokrajinskog komiteta KPJ za Srbiju Milan Mijalković Čiča i član glavnog štaba NOPO Srbije Branko Krsmanović sa članovima Okružnog komiteta KPJ za užički okrug doneli su odluku 7. jula 1941. godine o stvaranju Užičkog partizanskog odreda „Dimitrije Tucović“. U drugoj polovini jula Mijalković je održao sastanak pri Štabu čačanskog NOP odreda sa članovima Okružnog komiteta KPJ i članovima štaba Kragujevačkog odreda.

Iz borbenih grupa nikle su čete Užičkog partizanskog odreda. Prva užička četa „Radoje Marić“ osnovana je 28. jula 1941. godine na brdu Tatinac iznad Užica u prisustvu instruktora Mijalkovića. Ova četa na dan osnivanja brojala je oko 22 borca. Početkom avgusta izvršila je više diverzija u okolini Užica. Četa se povukla na logorovanje jugoistočno od Titovog Užica na brdu Drežnička gradina. U četi je bilo oko 40 partizana. Prva veća borba Užičkog partizanskog odreda, to jest čete „Radoje Marić“ odigrala se 18. avgusta. Obavešteni o mestu logorovanja partizana, Nemci su sredinom mesecapripremali napad. Desetostruko jači Nemci su krenuli noću, 17. avgusta u napad. Tih dana partizanska četa „Radoje Marić“ očekivala je posetu partijskog instruktora Mijalkovića. Njegovo pismo bilo je izloženo na zidnim novinama, i govorilo je o skorom dolasku. U rani magloviti ponedeljak, 18. avgusta krenuo je Mijalković Čiča sa vodičem, mladom učiteljicom Olgom Đurović, u četu, koju je trebalo uputiti u dalji rad. Četa je bila opkoljena i dvoje komunista upalo je u vatru neprijateljskog streljačkog stroja, koja se nadaleko čula. Opkoljena Prva užička četa uspela je da se izvuče iz nemačkog obruča. Na poprištu borbe ostao je čovek široke duše i velikih ljudskih kvaliteta Milan Mijalković Čiča. Tada je boreći se palo još 7 partizana, a neprijatelj je svoj bes, što nije uništio partizansku četu, iskalio na nedužnom stanovništvu.


U Zborniku dokumenata i podataka o NOP-u jugoslovenskih naroda, Vojni istorijski institut JA, tom II, Bilten Vrhovnog štaba NOVJ, 1941-1945, strana 44. u izveštaju druga Tita za Glavni štab narodnooslobodilačkih odreda Jugoslavije rečeno je o pogibiji Milana Mijalkovića sledeće: ... „Pali za narod smrću heroja 18. avgusta poginuo je kod Užica junačkom smrću drug Mijalković. Videći veliku opasnost koja je pretila jednom odredu partizana, jer je neprijatelj sa velikim snagama počeo opkoljavati taj odred, drug Mijalković je, zajedno sa jednom drugaricom, pohitao da obavesti partizane o postojećoj opasnosti, ali je bio primećen od neprijatelja i pogođen od topovske granate; tako je ubijen zajedno sa drugaricom. Smrću M. Mijalkovića Komunistička partija Jugoslavije trpi težak gubitak, a srpski narod gubi svog vernog borca. Neka je slava drugu Mijalkoviću i poginuloj drugarici!...“

Za vreme Užičke republike 2. oktobra 1941. godine na svečan način su sahranjeni borci Užičkog partizanskog odreda, a među njima i Milan Mijalković.

Izveštajem Pokrajinskog komiteta KPJ, Pomoravski partizanski odred na Juhoru je obavešten o herojskoj pogibiji Milana Mijalkovića, koji je pao „ne štedeći sebe i svoj život, vršeći svoju partijsku dužnost“. U skladu sa predlogom iz ovog izveštaja Odred je od septembra 1941. godine počeo da deluje pod nazivom Pomoravski partizanski odred „Profesor Mijalković“. Na ovaj način izražena je zahvalnost i odato priznanje jednom od najzaslužnijih ljudi za dizanje ustanka u ovom kraju.

Belička četa Pomoravskog odreda imala je u svom sastavu veći broj livačkih radnika, pa je posle oslobođenja 30. septembra 1946. godine u znak sećanja na revolucionara Mijalkovića, Metalski kombinat nazvan njegovim imenom, danas posluje pod nazivom Radna organizacija Minel „Milan Mijalković“. Sledeće godine osnovano je i Kulturno-umetničko društvo koje je nosilo njegovo ime.


Danas u Svetozarevu jedna osnovna škola nosi ime Milana Mijalkovića, a u njenom dvorištu stoji bista ovog istaknutog revolucionara. Druga spomen bista, nedaleko od ove, nalazi se na platou ispred Komercijalne zgrade Fabrike kablova, koja nosi naziv njegovog zatvorskog druga i saborca Moše Pijade. Takođe i ulica prema Vinorači nazvana je njegovim imenom.

Ukazom vrhovnog komandanta oružanih snaga i predsednika Republike Josipa Broza Tita, 5. jula 1951. godine za velike zasluge u radu Partije i organizovanju ustanka protiv fašističke Nemačke proglašen je za narodnog heroja.


Sva prava zadržana - Agencija Autentik - Jagodina            Ukupno: 1084   Danas:   4   Juče:   4