Petar Perica Gračanin

Rodio se 22. juna 1923. godine u Jagodini (Svetozarevo) u siromašnoj radničkoj porodici, koja potiče iz severne Dalmacije. U potrazi za poslom do dolaska u Jagodinu porodica Gračanin menjeala je mesto boravka. Otac Boško radio je kao ložač na brodovima, parnim mlinovima i železnici u okolini Prijepolja, Slavoniji, u zapadnoj Bosni u Glamoču i najzad u Srbiji.

Porodica Božane i Boška Gračanin doselila se u Jagodinu 1921. godine. Otac se zaposliou Klefiševoj fabrici suhomesnatih proizvoda kao radnik. Posle godinu dana prešao je da radi kao ložač radnik u Pivari, gde je i penzionisan.

Stanovali su u Dostanićevoj ulici, danas Banjička, na periferiji grada, gde su nekoliko godina pre njih nastanile crnogorske porodice. Tu je rođeno peto dete Božane i Boška račanina, Petar Perica.

Starijem bratu Voji bilo je pet godina kada se porodica nastanila u Jagodinu. Rođen je iste godine kad i narodni heroj Radislav Nikčević i Labud Đukić. Bili su bliski drugovi od malih nogu. Sa njima je rastao i Perica. teško su živele ove radničke porodice sa velikim brojem dece. Bezbrižne dečije igre rano su morali ostavljati. Petar Perica prvi među njima počinje da radi. Odmah po završetku osnovne škole u Jagodini, već 1933. godine zaposlio se u Klefiševoj fabrici suhomesnatih proizvoda. Iako je još uvek bio dete, morao je da radio od jutra do mraka. Kasnije kao mesarski radnik radio je kod privatnika Šarčevića, Taušanovića i Damjanovića. rano je osetio težak položaj radnika i shvatio nepravdu vladajuće klase. Tako je rastao Petar račanin, radeći teške poslove do kasno u noć, ali nalazio je i vremena za svoje lično izgrađivanje. Družeći se sa naprednom omladinom, upoznao je ideje Komunističke partije jugoslavije. Veliki uticaj i prava saznanja o organizovanoj borbi radnicke klase dobio je mladi Petar od radislava Nikčevića i starijeg brata Voje, koji je bio aktivan u radničkom pokretu Jagodine. Po direktivi KPJ Voja je poslat u Paraćin da radi u Fabrici stakla, gde je već postojala organizacija KPJ sa starim članovima, pa je mladi Voja trebalo da unese više elana. Tamo je ostao do velike provale 1937. godine, kada je uhapšen i zadržan u Kragujevačkom zatvoru do aprila 1938. godine. Po izlasku iz zatvora vratio se ponovo u Paraćin, ali ga nisu primili na posao. Potom dolazi u Jagodinu i radi u Livnici stančeta Popovića, gde je policija više puta insistirala da bude otpušten s posla. U toku rata ostao je bez jedne noge.

Perica Gračanin je 1939/40. godine već čitao naprednu literaturu, a posebno su dugi razgovori sa Radislavom Nikčevićem, sekretarom okružnog komiteta SKOJ i član okružnog komiteta KPJ, bili prvi časovi učenja. Sve je to vredan Perica usvajao, formirajući svoj liči stav i ličnost i tako postao aktivan borac radničke klase. Počeo je sa radom u Ujedninjenim radničkim sindikatima (YPSS). Pored sestre Vukice bio je i član KUD ''Abrašević'', koje je osnovala partija još 1921. godine.

Svojom aktivnošću, a po preporuci Radislava Nikčevića u drugoj polovini 1940. godine, Perica je postao član saveza komunističke omladine Jugoslavije.

Eksploatacija radnika, prekovremeni rad, male zarade i druge poteškoće dovodile su do štrajkova. U štrajku koji je organizovala Partija u Klefiševoj fabrici suhomesnatih proizvoda maja 1940. godine učestvovao je i Petar račanin.

Posle ovog štrajka Gračanin prelazi u Kragujevac i radi u fabrici suhomesnatih proizvoda. Kao pošten, vredan, sposoban radnik rado je primljen u novu sredinu. U gradu sa dugom revolucionarnom tradicijom, gde je rad KPJ bio neprekidan, aposebno oživljen od 1939. godine Perica je brzo stupio u kontakt sa simatizerima i članovima KPJ. U Kragujevcu je u to vreme postojao Mesni komitet SKOJ-a i mesni komitet KPJ.

Izvesno vreme radio je u Beogradu i Kraljevu. Sa svojim mestom rođenja bio je u stalnom kontaktu. Često je dolazio i sarađivao sa omladinom Jagodine. To neprekidno druženje sa dečacima Dostanićeve ulice, tada već istaknutim komunistima Radislavom Nikčevićem i Labudom Đukićem i drugima doprinelo je da se Perica prvih dana okupacije 1941. godine vrati u Jagodinu.

Posle aprilskog rata partijska aktivnost u Pomoravlju bila je obnovljena. Na rad u pomoravlje došao je Petar Stambolić, odvažan, smeo i neposredan čovek, instruktor pokrajnskog komiteta KPJ za Srbiju i organizator ustanka u donjem i srednjem Pomoravlju. Po direktivi Pokrajinskog komiteta KPJ za Srbiju počelo je prikupljanje oružija, municije i sanitetskog materijala, koga je bivša jugoslovenska vojska oslobađala. U maju 1941. godine formirana je vojna komisija pri PK KPJ za Srbiju. Članovi ove komisije obilazili su terene okružnih komiteta i tamo osnivali vojne. Rukovodilac Vojne komisije Okružnog komiteta KPJ za Jagodinu bio je Labud Đukić, učitelj, rezervni oficir. Partija je preko vojne komisije intezivno prikupljala i skrivala oružije, municiju i sanitetski materijal, i vršila vojnu obuku. Osnovne su ilegalne udarne desetine ili diverzantske grupe u čijem akcijama je učestvovalo i Perica Gračanin.

Po akupaciji zemlje Nemci počinju sa terorom stanovništva, hapšenjem članova partije i simpatizera i zavođenjem policijskog časa. kao napredan omladinac i Perica Gračanin je morao svakodnevno da je javlja nemačkoj komandi. Članovi okružnog komiteta redovno održavaju partijske sastanke, širim narodnim masama objašnjavaju ciljeve Komunističke partije Jugoslavije i značaj okružne borbe protiv okupatora i domaćih izdajnika.

Belička partizanska četa formirana je 23. jula 1941. godine. Među prvim borcima u njene redove u drugoj desetini stupio je i Petar račanin. Jak uticaj Partije na terenu doprineo je da Belička partizanska četa brzo raste, prilikom osnivanja imala je 24 boraca, krajem jula broji oko 40, početkom avgusta 50, sredinom istog meseca oko 70 boraca, septembra 92, dok se početkom oktobra broj boraca kretao oko 205.

Formiran je i štab Pomoravskog partizanskog odreda u čijem sastavusu bile čete: Belička, Paraćinsko-ćuprijska, Levačka i temnička. Odred je sa svojim četama izvršio mnogobrojne uspešne akcije. Petar Gračanin je učestvovao skoro u svim akcijama Beličke čete. četajeza nedelju dana po osnovanju imala 9 uspešnih akcija, najbrojnije akcije bile su avgusta 76, tokom septembra 63 i oktobra 30. Gračanin je učestvovao u napadu na nemački magacin oružija - barutanu kod sela Vinorače u noći 24/24. septembra 193+41. godine. U zasedi sa partizanima Beličke čete kod Dragocveta bio je i Gračanin 8. septembra, kada su ubijena tri nemačka vojnika. 7 zarobljeno sa ratnim plenom: 2 puškomitraljeza, 6 pušaka, 3 revolvera, 300 metaka i nekoliko bombi.

Partizani su čestim akcijama na rušenju i uništavanju železničkih postrojenja u Laništu i Bagrdanu, rušenju mostova i drumskih komunikacija, posebno na relaciji Kragujevac - Niš, onemogućavali okupatora da nesmetano koristi ovu od životne važnosti saobraćajnicu dolinom Velike Morave. Gračanin je učestvovao u akciji miniranja dela pruge na putu Beograd - Niš, na krivini kod Gilja 18. Septembra 1941. godine. Saobraćaj je bio više dana u prekidu. Tu je prevrnuta kompozicija transporntnog voza, što su Nemci primili sa ogorčenjem i iznenađenjem kako su partizanski borci uspeli da izvrše akciju i ako su imali pojačano obezbeđenje pruge. U danonoćnim borbama desetina, vodova i četa Pomoravskog patrizanskog odreda bilo je više uspešnih bojnih podviga, gde se istakao Petar Gračanin, neustrašiv, snalažljiv, odlučan i smeo borac. Jedan od podviga je i napad na Varvarin gde je gračanin među prvim odlučno upao u žandarmerijsku stanicu i tom prilikom razoružan je neprijatelj. Pored oslobođenja Varvarina učestvovao je u oslobođenju Rekovca i mnogih drugih mesta.

Do kraja septembra 1941. godine Pomoravski partizanski odred uspešnom borbom na svojoj teritoriji razoružao je skoro  sve žandarmerijske stanice i ukinuo staru izdajničku vlast. Pored uspeha oružane borbe i stvaranja slobodne teritorije, partijsko rukovodstvo Odreda organizovalo je narodnu vlast i osnovalo više narodnooslobodilačkih odbora u mnogim oslobođenim selima i mestima Pomoravlja. Ovakva aktinvost partizana naterala je okupatora da se povuče i održava samo u gradovima (Jagodini, Ćupriji i Paraćinu) dok je ostala teritorija bila pod kontrolom partizana. Okupator je vršio često napade na partizanske čete, ali su hrabrom i snalažljivom borbom partizana odbijani. Narod ovog kraja imao je puno razumevanje i pružio podršku partizanskim borcima dajući im hranu, oružije i opremu bivše jugoslovenske vojske. U Pomoravlju već septembra ova partizanska borba prerasla je u oružani ustanak.

Nagli porast partizanskih odreda u Srbiji, uspeh ustanka i stvaranje slobodnih teritorija, zauzimanje za Nemce važnih strateških komunikacija nateralo je Hitlera da sredinom septembra 1941. godine izda naredbu da se ustanak uguši. Dva dana po izdatoj naredbi 18. septembra nemački general Franc Beme preuzeo je komandu i vrši pripreme za gušenje ustanka u Srbiji sa ciljem da se potpuno unište partizanske snage. U Srbiji je prebačeno 5 nemačkih divizija sa oko 80 000 vojnika i uz pomoć domaćih izdajnika počeli su ofanzivu. Pod vrlo teškim uslovima, hladnim jesenjim danima na područiju Dulena, Hadžijska livada i Pčelica vođene su žestoke danonoćne borbe partizana Pomoravskog i Kragujevačkog odreda, koje je opkoljavao na nadmoćniji i i udruženi neprijatelj: Nemci, nedićevci, ljotićevci i četnici. U ovoj neravnopravnoj borbi Petar Gračanin je zbog svoje hrabrosti i spremnosti da uvek pođe među prvima u akciju protiv neprijatelja bio cenjen među saborcima, ulivao im poverenje i nadu u pobedu. Za vreme prve neprijateljske ofanzive (krajem oktobra i prvih dana novembra) počelo je osipanje Odreda, tada je sa jednom trojkom vraćen Gračanin da prikupi zaostale borce i vrati ih u Dulene. Sa borcima Pomoravskog partizanskog odreda povlači se i Gračanin sredinom novembra iz Srbije preko Sandžaka u Bosnu.

Od oko 800 boraca Pomoravskog partizanskog odreda početkom decembra u Sandžak je stiglo njih oko 130. Oni su prošli borbeni put od prve do poslednje neprijateljske ofanzive, preživelo je rat, Neretvu i Sutjesku tridesetak boraca i to većina kao ratni vojni invalidi, među njima i Petar Perica Gračanin.

Uz neprekidnu tešku borbu, po velikoj hladnoći,  dubokom snegu i ledenom vetru, slabo odeveni i gladni partizani iz Pomoravlja i sa njima i Gračanin stigli su prvih decembarskih dana u selo Vraneš, nedaleko od Nove Varoši. U sandžaku je i Vrhovni štab. Tada je oslobođena Nova Varoš i stvorena slobodna teritorija u Međureču Uvca i Lima

U Sandžaku je i vrhovni štab. Tada je oslobođena i Nova Varoš i stvorena slobodna teritorija u međurečju Uvca i Lima. Tih prvih decembarskih dana, reorganizovane su i sređene partizanske jedinice, koje su došle iz Srbije. Od boraca Pomoravskog NOP odreda i 2. šumadijskog formiran je odred, koji su činile tri čete: Račanska, Oraška i Pomoravska. Drugi šumadijski odred je upućen na obezbeđenje Nove Varoši, sa njima i Pomoravska četa, u kojoj je bio Gračanin.

Posle neuspeha neprijatelja da uništi partizane u prvoj ofanzivi, još odlučnije pripremaju da svoju nadmoćnost u naoružanju i ljudstvu koriste u drugoj neprijateljskoj ofanzivi sa ciljem opkoljavanja i uništenja Vrhovnog štaba i partizanske vojske. Početkom februara 1942. godine udružene neprijateljske snage otpočele su napad na partizanske jedinice, koje su se nalazile na slobodnoj teritoriji. Iz međurečja Uvca i Lima, po velikoj hladnoći od minus 25 stepeni, po ledenom vetru i dubokom snegu partizanske jedinice, a sa njima i Pomoravska četa, gde je i Gračanin, vodile su žestoke borbe sa nedićevcima i ljotićevcima. Ove partizanske jedinice, počele su povlačenje prema Kamenoj gori. U jednoj koloni po debelom snežnom pokrivaču i ledenoj kiši, u pohabanoj odeći i obući, išao je hrabro Gračanin sa svojim drugovima, prema ledenoj reci Limu. Brzi Lim po kome su plovile sante leda, pregazio je 8. februara 1942. godine i borac Petar Gračanin, devetnaestogodišnji mladić, okretan, jak i žilav, koji je savlađivao sve fizičke napore, kalio se u borbi, isticao hrabrošću i brigom za svakog saborca. Po prelasku Lima, bez odmora, sa promrzlim borcima nastavlja marš Gračanin cele noći prema Kamenoj gori. Uz taktiku Vrhovnog štaba, iznenadnim napadima na neprijatelja uspele su partizanske jedinice da se probiju na područje Foče. Oslobođena je nova teritorija Goražde, Čajniče i Foča. Za vreme boravka partizana na Kamenoj gori, vrše se pripreme za formiranje i druge regularne partizanske jedinice narodnoodlobodilačke vojske.

U malom mestu Čajniču, 1. marta 1942. godine, formiran je Druga proleterska narodnooslobodilačka udarna brigada od snaga Užičkog, Čačanskog i Šumadijsko-pomoravskog partizanskog odreda. U sastavu Druge proleterske brigade kao borac Trećeg šumadijskog bataljona, treće čete, nalazio se i Petar Gračanin sa drugovima iz ovog kraja. Druga proleterska imala je oko 800 boraca, a svaki bataljon sastojao se od tri čete, a svaka četa je brojala od 50-80 boraca. Četa je imala dva voda. Gračanin je u Drugoj proleterskoj postao prvo desetar 1. desetine u 1. vodu, 3. pomoravske čete u 3. šumadijskom bataljonu. Ubrzo po formiranju ove narodnooslobodilačke brigade, početkom marta, u prvom borbenom zadatku protiv ustaša, u okolini Han Pijeska, učestvovala je 3. pomoravska četa i prva desetina sa desetarom Gračaninom. Svojom hrabrošću, snalažljivošću i neustrašivošću doprineo je da njegova desetina razbije u zasedi desetostruko brojnije ustaše, tako je sprečen dalji neprijateljski prodor prema Sokocu. Za izuzetnu hrabrost i postignuti uspeh, Petru Gračaninu borcu, desetaru i skojevcu, odato je priznanje i na svečani način, 10. marta 1942. godine, primljen je u članstvo KPJ. To je za mladog i hrabrog borca bio podsticaj za još veća junaštva. Tokom marta 1942. godine, sa svojim bataljonom, četom i desetinom, Petar Gračanin učestvuje u svakodnevnim uspešnim borbama oko Han Pijeska.

Po izlasku iz teške zime i neprekidnih borbi, sa borcima 3. bataljona 2. proleterske brigade, stiže na teritoriju Foče. To je slobodna teritorija gde je bilo sedište Vrhovnog štaba. Po naredbi Vrhovnog štaba, 3. bataljon upućen je u pomoć hercegovačkim i crnogorskim partizanskim jedinicama, za likvidiranje ustaškog gnezda u Boraču. U prirodnom zaklonu skupine sela ispod Zelengore, na tromeđi Crne Gore, Bosne i Hercegovine, bile su ustaše, što je ometalo povezivanje slobodnih teritorija. Prisustvo i stvorena legenda o borcima 3. šumadijskog bataljona 2. proleterske sa kojima je i Gračanin, davalo je moralnu podršku hercegovačkim partizanima. Gornji i donji Borač očišćen je od neprijatelja žestokim borbama sredinom aprila, zahvaljujući bombašima i puškomitraljescima, sa kojima je Gračanin u njihovim neustrašivim jurišima. Za uspešno izvršenu akciju pismeno je pohvaljen 3. šumadijski bataljon. Pozitivan ishod bitke za Borač je bio od velikog značaja za 3. i 5. neprijateljsku ofanzivu, jer je predeo Zelengore i Sutjeske bio čist, pa je bilo moguće izvlačenje iz obruča i okupljanje partizanskih snaga na tromeđi Crne Gore, Bosne i Hercegovine.

Treći bataljon je iz ove uspešne akcije upućen u selo Obalj kod Kalinovika. Za vreme treće neprijateljske ofanzive, Petar Perica Gračanin je postao vodnik, a ubrzo i komandir čete. Sredinom aprila oružane nemačke, ustaške, domobranske i četničke neprijateljske snage, počele su opkoljavanje slobodne teritorije. Žestoke borbe koje je vodio 3. bataljon Druge proleterske odbijajući napade neprijateljskih snaga na slobodnu teritoriju Kalinovik - Foča, izazvala su divljenje. Gračanin je vodio svoj vod iz pobede u pobedu na Borijama i novim uporištima na kojima je po ko zna koji put pokazao svoju veštinu u komandovanju vodom, nalazeći se uvek u prvim redovima. Po naredbi Vrhovnog štaba, borci 3. bataljona Druge proleterske su upućeni u predeo Crne Gore, oko Žabljaka na Durmitoru. U prvim borbenim redovima je i Petar Gračanin protiv mnogobrojnih italijanskih vojnika i četnika na Durmitoru, pokrivenom snegom, na nadmorskoj visini od 2000 metara, po nepristupačnom terenu praćeni vetrom i ledenom kišom, vodili su žestoke i teške borbe krajem maja i u prvoj polovini juna 1942. godine. Partizani su izdržali neprekidno bombardovanje neprijateljske artiljerije. Uz izvesne gubitke uspeli su pod kišom kuršuma da se izvuku sa Durmitora. Teški i nepovoljni uslovi borbe nisu poljuljali moral partizanskih boraca. I iz ove ofanzive, mada premoreni od neprekidnih borbi i marševa, sa nedovoljno hrane, slabo naoružani i slabo odeveni uspevali su da pobede po nekoliko puta brojnijeg i daleko bolje naoružanog neprijatelja.

Počtkom jula, Gračanin je sa borcima 3. bataljona stigao u gornji tok reke Vrbasa, na teritoriju Bugojno - Donji Bakuf. Sredinom jula imali su sukob sa mnogobrojnim neprijateljima. Vodile su se oštre borbe sa Nemcima, Italijanima, ustašama i četnicima. Borci 3. čete 3. bataljona, 2. proleterske brigade, 19. jula stigli su kod sela Urije, u okolini Donjeg Vakufa. Treću četu iznenada su napale ustaše "Crne legije", koje su osule uragansku vatru, uz pomoć artiljerije i avijacije. O toj borbi govori Petar Gračanin, u knjizi Druga proleterska, I, Vojno delo, strana 584 - Borbe kod Urije... "Ustaške kolone nadiru sa svih strana. Uspeli su da izoluju našu 3. četu od ostalih. Borba se vodi na život i smrt, za jedno uzvišenje, za koje sam kasnije utvrdio da je oblo kao kofa. Uz jaku artiljerijsku vatru iz Donjeg Vakufa i posle žestoke borbe prsa u prsa, zbaciše nas sa visa. U tom žestokom dvoboju pogibe naš komesar čete Živadin Janković Kum... preko veze je obavestio komandu čete da se od Donjeg Vakufa, cestom koja se pružala oko ovog mesta, kreću dve satnije ustaša. Za njima kolona sa teškim naoružanjem: minobacačima, brdskim topovima, teškim mitraljezima, pa komora... Nastala je neravnopravna borba, jer je njih petostruko više... Ogorčene zbog pretrpljenih gubitaka, ustaše su pozvale u pomoć avijaciju, a i artiljerija nas je neprekidno tukla. Avioni su se spuštali tako nisko da su nas sa male visine zasipali borbama i mitraljezima. Nisu nam dali oka otvoriti. Okuraženi dolaskom aviona, ustaše su jurišale kao pravi manijaci. Štab bataljona uspeva da poveže dejstvo svojih četa, ali ne i da zaustavi nalete pijanih crnolegionara, koji su prodirali sve dublje u selo da se osvete nevinom stanovništvu. Pod njihovim jakim pritiskom, čete su se povlačile... Treća četa pokušava da se zaustavi na zadnjoj ivici sela Urije. Najednom iz jedne uvale izlazi jedna veća grupa neprijateljskih vojnika i zatiče nas kako se raspoređujemo na položaju. Osuše mašinkama i mitraljezima po nama. Osetih da mi malaksava leva ruka i tako olabavi da skoro ispustih pušku, te je prihvatih desnom rukom... Nasta strašan dvoboj na ovoj kosi. Komandir čete, Milojević, naredi juriš, i posle kraćeg i oštrog sudara zbacismo ih s kose..." Treći bataljon u istoj borbi imao je 17 poginulih, među poginulima su bili članovi štaba, Rada Miljković i Boško Đuričić.
Komandir Petar Gračanin sa borcima 3. čete 3. bataljona i drugim partizanskim jedinicama vodi žestoke borbe, avgusta na Kupreškom polju, Maglaju, čiste Zloselo od ustaša. U ovim teškim borbama, Gračanin je izdavao naređenja za noćne napade i prepade na neprijateljske položaje i bunkere i tako su zbunjivali i prinudili neprijatelja na povlačenje.

Druga proleterska brigada je nosila naziv "bombaška", jer je u svojim redovima imala izuzetno hrabre i spremne bombaše, koji su se vešto kretali po bespuću. Poznatu bombašku grupu 3. čete 3. bataljona je predvodio Gračanin, raspoređivao ih je i sam učestvovao energičnim i odlučnim dejstvom. Petar Gračanin, kao komandir je bio staložen, pronicljiv, istrajan, odvažan i svojom samoinicijativom je uspešno rukovodio akcijama.

Tokom meseca septembra, Gračanin sa ostalim partizanskim jedinicama učestvuje u žestokim borbama na planini Manjači. Iscrpljeni danonoćnom borbom, partizani gladni i žedni, slabo naoružani, ipak su hrabro jurišali na neprijateljske rovove.
Proleteri nastavljaju borbe prema starom bosanskom gradu, Jajcu, u kome se nalazio garnizon ustaša i domobrana. Gračanin sa borcima 3. čete je imao zadatak da likvidiraju najjače neprijateljsko uporište između brda i Plivskog jezera. U dobrovoljačkoj bombaškoj grupi među prvima je Petar Gračanin, Vukašin Stefanović, Svetislav Milanović Mule, Mirko Šević, Svetislav Sekulić, Drakče Jakovljević, Dragomir Ostojić, Dragomir Radosavljević Ždrpa, Milan Pajić, Milutin Kočić i drugi. Ponoćnim napadom neprijatelj je iznenađen i uz žestoku borbu, prsa u prsa, morao je da se povlači.

Oktobra, četa Petra Gračanina, vodi borbe oko sela Velikog i Malog Tičeva, a krajem meseca nastavlja borbu u pravcu Bosanskog Grahova. Uraganskom vatrom iz automatskog oružja i avijacijom mitraljirali su Italijani i četnici položaje jedinica 2. proleterske brigade, koje su blokirale Bosansko Grahovo. Gračanin sa hrabrim bombašima 3. čete, pod zaštitom noći, uspeva da se neprimećeni privuku četničkim rovovima. Razbijeni su četnički rovovi, ali utvrđen neprijatelj ni posle višečasovne borbe nije savladan, jer oružje hrabrih bombaša nije imalo potrebnu jačinu da razbije debele zidove utvrđenja (zgrada bolnice).
Sa jakom oružanom silom, od oko 120 hiljada vojnika (skoro više od polovine bili su nemački vojnici), okupator je sa svojim saradnicima kvislinzima, u drugoj polovini januara krenuo u do tada najveću ofanzivu. Borci 2. proleterske dočekali su ih na teritoriji Livno - Duvno - Šujica.

U natčovečanskoj četrdesetodnevnoj borbi, Gračanin je sa svojim borcima vodio bitku na Neretvi, ne štedeći svoj život. Po rečima druga Tita "Bitka na Neretvi je bila bitka za ranjenike, najhumanija bitka u historiji ratova". To je jedna od najvažnijih i najodlučnijih bitaka našeg narodnooslobodilačkog rata. Borci treće čete predvođeni Gračaninom, koji se istakao u jurišima na četnike pri prelasku Neretve, u teškim borbama prsa u prsa, posle više uzastopnih juriša, sredinom marta su uspeli da slome i odbace koncentrisane četničke snage kod Čičeva, Glavatičeva i Kalinovika. Uz velike napore i žrtve, sredinom marta završen je prelaz preko reke Neretve. na levu obalu Neretve, tada je prešlo i 4.000 ranjenika partizanske vojske.

Gračanin je u svim ovim borbama vodeći svoje bombaše i puškomitraljesce uzastopnim jurišima ugrožavao neprijatelje. Pobede kod Glavatičeva i Kalinovika bile su završne operacije bitke za ranjenike. Ovim teškim borbama potvrđena je velika hrabrost, jaka volja, svest i disciplina Petra Gračanina. Zauzimanjem Kalinovika su stvoreni uslovi za prelaz preko Drine.

Pred borcima 2. proleterske brigade postavljen je i novi težak zadatak - prilaženje nabujale reke Drine. U žestokim borbama sa Italijanima i četnicima odlučnost i veština komandovanja Petra Gračanina doprinela je da sa svojom četom hrabrih bombaša uspešno odbije žestok protivnapad četnika na brdu Pliješ. Gračanin sa 3. četom posle neprekidne borbe, koja je trajala dva dana i dve noći, uspeva da zauzmu Pliješ. Sredinom aprila sa borcima Druge proleterske prešli su junaci sa Neretve i Kalinovika brzu i nadošlu reku Drinu, čija je matica progutala desetinu boraca.

Posle dvogodišnjeg ratovanja, Petar Gračanin je u kratkom predahu, između četvrte i pete neprijateljske ofanzive, određen za polaznika vojnog kursa na Žabljaku. Vojnim kursom rukovodili su članovi Štaba brigade Sredoje Urošević i Nikola Ljubičić, obaveštajni oficir brigade. Kurs je trajao 12 dana, prekinut je zbog početka ofanzive.

U maju 1943. godine, Gračanin je dobio čin poručnika. Sredinom maja 1943. godine, u 5. neprijateljskoj ofanzivi, počelo je opkoljavanje partizanske vojske i Vrhovnog štaba od okupatora, naoružanog brojnoj avijacijom, tenkovima i najsavršenije opremljenim planinarskim jedinicama, u kanjonu Pive i Tare, izolovavši ih u bespuće, što je otežavalo snabdevanje hranom. Borci 3. bataljona Druge proleterske brigade branili su mostove na levoj obali Tare, Lukića Do, selo Šćepan Polje i Lisa Stena. Treća četa 3. bataljona, kojom je komandovao Gračanin, hrabro se borila u kanjonu Pive i Tare, na samom ušću na ivici Šćepan Polja. Gračanin sa borcima 3. bataljona, u prvim borbenim linijama ide u dalje borbe serpentinama prema Vučevu. Krajem maja Vrhovni štab je izdao naredbu da se obruč probije na najnepristupačnijoj visoravni Vučeva ispod planine Maglič, u području reke Sutjeske. Nameru partizanskih jednica neprijatelj je otkrio i pojačao je svoje snage. Krvavim i žestokim borbama probijen je obruč i zauzet prostor na Vučevu. Operativne grupe Vrhovnog štaba, fizički iscrpljene, koje je morila velika glad, samo čvrstim moralom su mogle izvršiti natčovečanske podvige.

Treća četa Petra Gračanina na početku ovih borbi brojala je oko 100 boraca. Tokom 5. neprijateljske ofanzive imali su oko 36 borbi, dnevno tri i više akcija, posle kojih je u životu ostalo oko 40 boraca, od toga više od polovine ih je bilo ranjeno.
Posebno je 3. četa imala teške borbe na Košuru iznad reke Sutjeske. Više dana i noći, borci su jurišali, zauzeli selo Krekovo, a Košur blokirali i ipak omogućili prodor proleterskih udarnih brigada prema Zelengori. Bitka na Sutjesci se računa za jednu od najtežih u drugom svetskom ratu. Za jugoslovenske narode ova bitka je simbol hrabrosti, nadljudske izdržljivosti teškoća i stradanja.
Krajem juna 1943. godine, borci 3. bataljona, sa četom Petra Gračanina su zauzeli varošicu Olovo, a posle višečasovne borbe su oslobodili i Kladanj, jače ustaško uporište. I ovde je sa svojim bombašima uspešno i hrabro jurišao Gračanin na neprijateljske rovove. Za hrabro držanje u presudnim okršajima 5. neprijateljske ofanzive, četa Petra Gračanina je dobila priznanje i pohvalu. Po svojim uspešnim akcijama 3. četa je postala poznata.

Svetolik Lazarević u Drugoj proleterskoj, knj. II, Vojno delo 1965. strana 645 pod naslovom - Pet dugih dana - govori o Gračaninu.
... "Nailazimo na 3. četu. Perica Gračanin, dobro raspoložen kao i uvek, izlazi i raportira. To je njegova navika, uvek se drži vojnički i disciplinovano. A to isto traži i od boraca. Nekad hoće da vikne, da potera, ali na takav način da to ni kod koga ne izaziva zlovolju. Među najhrabrijima, on je i kad treba krenuti u napad uvek među prvima. Poznaje dobro svakog borca i zna u kom momentu koga treba podstaći. Ljudi ga vole, a i sastav čete mu je dobar. Tu je Vrban, Vule, Sekulić, Drakče Jakovljević, Dragomir Radosavljević Ždrpa, Milorad Tasić, Olgica Grbić - sve dobri i hrabri borci. Svak će, ako treba, jurnuti na mitraljesku cev"...

Za vreme šeste ofanzive, oktobra 1943. godine, Petar Gračanin, postao je kapetan. U teškim borbama ide smelo sa svojom četom u nove pobede, proteruje četnike kod Ključa, Kolašina, Polica. Sa drugim jedinicama učestvovao je u sprečavanju daljeg prodiranja Nemaca. Iste jeseni Gračanin komanduje u teškim borbama oko oslobođenja Ivangrada, Pljevalja i drugih mesta. Krajem novembra 1943. godine, sa borcima 3. bataljona, Gračanin vodi borbe sa Nemcima na teritoriji Nove Varoši i Prijepolja. Minobacačkom i artiljerijskom vatrom posle višečasovne borbe, Gračanin je sa 3. četom dobio zadatak da kao prethodnica 3. bataljona izbije na Kobilju glavu. U teškom protivnapadu Gračanin je sa 3. četom, borbom prsa u prsa, uspeo da odbaci neprijatelja sa Kobilje glave. U toj nepoštednoj borbi, ranjen je Petar Gračanin i njegov zamenik Tasić.

Borbe oko Prijepolja su vodile jedinice Druge proleterske brigade, od 1. do 4. decembra 1943. godine. Treći bataljon, čiji je vršilac dužnosti komandanta Gračanin, branio je prelaze na reci Limu. U samom Prijepolju su se borili divovski borci 1. šumadijske brigade, a na desnoj obali reke Lima 1. i 2. bataljon Druge proleterske brigade. Na tom prostoru dejstvovala je jedna nemačka divizija iz pravca Sjenice prema Prijepolju. Borbe su bile žestoke, na život i smrt, skoro prsa u prsa. O toj borbi Branko N. Rakočević u knjizi: Bez uzmaka - Druga proleterska brigada, Narodna armija, Beograd, 1983. godine, strana 191... "komandant bataljona Petar Gračanin je tu ranjen, očajnički se uspinjući da sa svojim bataljonom učini što može. Prihvatio je borce Prve šumadijske i glavninu Druge proleterske brigade, što je doprinelo da te jedinice se povuku prema Pljevljima"...

Treći bataljon Druge proleterske brigade posle borbi oko Prijepolja i Pljevalja, početkom decembra 1943. godine našao se na teritoriji Čelebića, gde je na savetovanju Štaba divizije doneta odluka da se ide u Srbiju. gračanin sa borcima Druge proleterske brigade posle trogodišnje borbe i pređenih 20.000 kilometara po Crnoj Gori, Bosni i Hercegovini i Hrvatskoj, nastavlja se borbama u Srbiji, po jakoj zimi, protiv Nemaca, ljotićevaca, četnika, Bugara i drugih.

Petar Gračanin je 10. februara 1944. godine postavljen za zamenika komandanta 3. bataljona, a ubrzo i za komandanta 3. bataljona. Komandujući, uspešno je izvršio akciju na Belim brdima i tako obezbedio prolaz 2. proleterske brigade na putu Priboj - Vardište.

U proleće 1944. godine je počela sedma neprijateljska ofanziva. Borci 3. bataljona sa svojim komandantom bataljona Petrom Gračaninom u aprilu 1944. godine proteruju neprijatelja nedaleko od puta Ivanjica - Arilje. Izviđači 3. bataljona otkrili su da se u selu Dobrači nalaze nedićevci i četnici. Partizani su sačekali veče, kada su 25. aprila pod komandom gračanina u dve kolone krenuli u iznenadni napad na četnike i nedićevce. Komandant bataljona, Petar Gračanin, sa političkim komesarom je pošao u pravcu Dobračkog polja i Klisure. U knjizi Druga proleterska, III, Vojno delo, 1965. godine, strana 227., - Odbrana na Gradini - govori Petar Gračanin.

"... Približili smo se neprijatelju. Najednom se čuo glas četnika: - Ko je tamo?
Umesto odgovora otvorena je uraganska vatra i zaorio se poklič: "Juriš, ura!" Osuli su i oni po nama mitraljezima i bombama. Međutim, oni nisu mogli da zaustave proletere, već su u paničnom bekstvu odstupili prema selu. Trčimo prema školi, i kad smo joj se približili na oko 200 metara, odjednom počeše rakete da nas osvetljavaju. Mi polegasmo. Opet rakete, i sve više osvetljavaju čitavu okolinu. Instiktivno sam osećao da su tu Nemci.

Ležimo i osluškujemo. Čujemo zvuk motora... Zvuk motora čujemo sve bliže. Koristimo ovo zatišje, te se nas nekoliko podigosmo i krenusmo napred. Otvorismo i vatru iz "šarca" i automata u pravcu odakle smo čuli zvuk motora. Neprijatelj ne reaguje na našu paljbu. Iako je zora, magla je svuda, pa se ništa ne vidi. Idemo napred. Istresamo po koji rafal. Iznenada ugledasmo da nešto svetluca pred nama. Učini mi se da je to škola i gromko povikasmo: "Napred, proleteri!" Ovo ponovismo još jednom, uz dejstvo naših rafala. Možda još nisam ni uzviknuo drugi borbeni poklič, kad neprijatelj osu po nama iz mitraljeza. Najednom sam osetio strahovit udarac po levoj nozi. Pao sam u stranu. Automat mi ispade iz ruke. Pokušao sam da ustanem, ali nisam mogao. Rukom sam opipao da mi nije slomljena leva noga iznad kolena. Nasta veliki dvoboj..."

Komandant bataljona, Petar Gračanin, ovog puta je teže ranjen. U toku NOR-a, ranjavan je pet puta. Zbog teškog preloma leve noge upućen je krajem jula 1944. godine u Italiju (u Bari), na lečenje. Otuda, iste godine, 20. oktobra se vratio u svoju jedinicu, i posle borbe u Sremu - već tada teški ratni invalid, sa kraćom nogom od 7 cm - upućen u bolnicu, a zatim februara 1945. godine postavljen je za načelnika Odeljenja zaštite naroda (OZN-e), u svom rodnom kraju, gde su pod njegovim rukovodstvom likvidirane zaostale grupe zločinačkih bandi. Na savesnom obavljanju ove dužnosti je ostao do 19. novembra 1945. godine.

Ponovo je stupio u službu JNA uspešno obavljajući izuzetno odgovorne funkcije, radeći predano na njegovoj izgradnji i usavršavanju. Završio je tenkovsku oficirsku školu i Višu vojnu akademiju. Početkom maja 1947. godine, unapređen je u čin majora, čin potpukovnika dobio je 1. avgusta 1951. godine, pukovnik je od 22. decembra 1959. godine, general-major je od 22. decembra 1974. godine, a od 22. decembra 1978. godine, Gračanin je unapređen u general-pukovnika.

Vršio je mnoge odgovorne dužnosti: bio je komandant oklopne brigade, načelnik Personalnog odseka 9. mehanizovanog korpusa, načelnik Uprave oklopnih jedinica JNA, načelnik Štaba 17. i 27. oklopne divizije Beogradske armijske oblasti, član Stalne ispitne komisije za čin pukovnika u JNA, načelnik II odseka Personalne uprave DSNO, načelnik Školskog centra oklopnih jedinica "Petar Drapšin", načelnik I odeljenja kadrovskog DSNO, načelnik Štaba Sarajevske armijske oblasti. Kao general-pukovnik, Gračanin je bio na dužnosti komandanta Beogradske armijske oblasti, od 18. avgusta 1975. godine. U svojstvu komandanta Beogradske armijske oblasti, uspešno je rukovodio združenom vežbom "Golija 76".

Od 24. maja 1982., nalazio se na dužnosti načelnika Generalštaba JNA, do kraja 1985. godine, kada odlazi u penziju sa činom general-pukovnika.
Gračanin je pored uspešnog rada kao vojni starešina JNA poznat i u Savezu komunista. Biran je za člana Centralnog komiteta SKJ u dva mandata 1978. i 1986. godine, a bio je i delegat na V, XI, XII i XIII kongresu SKJ.

Od strane Republičke kandidacione konferencije SSRN Srbije, održane 14. decembra 1987. godine, Petar Gračanin, član Predstavništva CK SK Srbije i predsednik komisije za opštenarodnu odbranu i društvenu samozaštitu, predložen je za člana Predsedništva SR Srbije. Predlog je jednoglasno prihvaćen. Istog dana predložen je i za predsednika Predsedništva SR Srbije. Na sednici Predsedništva SR Srbije od 22. decembra iste godine Gračanin je izabran za predsednika Predsedništva SR Srbije. "Imao je jedinstvenu i nepodeljenu podršku svih regiona i jednoglasan izbor." U "Politici" (sreda, 23. decembar 1987, br. 26659 - Godina LXXXIV) na naslovnoj strani - Bogdan Trifunović, predsednik Republičke konferencije SSRNS: "Gračanin se od 1941. godine potvrđivao u mnogim bitkama kao istinski borac za slobodu, socijalizam, samoupravljanje, bratstvo i jedinstvo, za nezavisnu i nesvrstanu politiku Jugoslavije."

Za svoje zasluge u NOR-u i posleratnoj izgradnji Armije, Petar Gračanin, odlikovan je sa više domaćih i stranih odlikovanja:
- Nosilac je Partizanske spomenice 1941. godine;
- Ordenom partizanske zvezde sa puškama (1945);
- Ordenom i medaljom za hrabrost (1946);
- Ordenom zasluge za narod sa srebrnim zracima (1946);
- Ordenom bratstva i jedinstva sa srebrnim vencem (1947);
- Ordenom za vojne zasluge sa zlatnim mačevima (1953);
- Ordenom Narodne armije sa zlatnom zvezdom (1957);
- Ordenom za vojne zasluge sa velikom zvezdom (1966);
- Ordenom Narodne armije sa lovorovim vencem (1973);
- Ordenom jugoslovenske zastave sa lentom (1979);
- Orden ratne zastave (1984).

Od stranih odlikovan je Poljskim partizanskim krstom (1947) i Medaljom otečestvene vojne 1944/45. - (1948).
Dobitnik je i "Nagrade 22. decembar", a stekao je i niz drugih priznanja u JNA i društvu.
Za svoju hrabrost, Gračanin je dobio najviše jugoslovensko priznanje - Orden narodnog heroja, 20. decembra 1951. godine.