Ličnosti Danas je
 

 

Rada Miljković


Rođena je 4. februara 1917. godine u selu Belici, ispod Crnog vrha, nedaleko od Svetozareva, u siromašnoj zemljoradničkoj porodici Živke i Milana Miljkovića. Majka Živka rođena je u srednje imućnoj porodici Lazarevića u Belici, dok porodica Milana Miljkovića potiče iz Sandžaka.

Po završetku prvog svetskog rata, otac Milan odlazi u Kragujevac, gde je izučio pinterski zanat. Porodica Miljković, pored Rade, koja je bila najstarije dete, imala je tada još dvoje, Radmilu i Dušana.
Sredinom decembra 1925. godine, porodica Miljković nastanila se u Jagodini, gde se otac zaposlio u Pivari, kao pinter. Stanovali su u Pivarskoj ulici, danas Masarikovoj.

Rada je sa odličnim uspehom završila dva razreda osnovne škole i započela treći razred u selu Belici. Ispisana je iz osnovne škole u Belici, 15. decembra 1925. godine, a nastavila sa sestrom Radmilom dalje školovanje u Jagodini. Sa odličnim uspehom 1927. godine, Rada je završila osnovnu školu. I četiri razreda Niže gimnazije završila je u Jagodini.

Po završenoj gimnaziji 1931. godine, Rada je postala učenice Ženske učiteljske škole u Kragujevcu. Zbog materijalnih prilika školovanje u Kragujevcu bilo je teško, jer je proleterska porodica Miljkovićevih, tek doseljena u grad, morala je da odvaja skoro celu malu očevu zaradu za internat, a kod kuće pored Radmile i Dušana imali su i četvrto dete Dobrilu. Zato je Rada od rane mladosti osetila težinu siromaštva, kao i njena porodica, koja je školovala troje dece od jedne nesigurne plate. Otac je u letnjoj sezoni imao stalni posao, dok je preko zime često ostajao bez posla. U periodu od 1925. godine, kad je počeo da radi u Pivari, do 1933. godine otpuštan je s posla oko 15 puta.

U Kragujevcu, slobodarskom gradu, gde je bilo mnogo naprednih omladinaca, Rada će naučiti kako radnik može svoj život borbom da izmeni. Još kao učenica Učiteljske škole prišla je naprednom omladinskom i radničkom pokretu, i u njemu je postala vrlo aktivna. Svoj rad napredna omladina prikrivala je preko čestih izleta, gde je sa naprednim učenicima Ženske učiteljske škole išla i Rada i napredni učenici Muške realne gimnazije. Izleti su održavani najčešće u obližnjim Šumaricama, okolnim selima Vučkovici, Desimirovcu i čak do Topole. Kad vremenske prilike nisu dozvoljavale okupljanje u prirodi napredna omladina organizovala je priredbe, igranke i druge zabave koristeći ih za svoje sastanke.

kao učenica Učiteljske škole, Rada je počela da vodi dnevnik. Pored svakodnevnih doživljaja, piše i o naprednom omladinskom pokretu i pominje ime svoje drugarice „Nade proleterke“. Zapisala je nešto i o svojoj generaciji... „Dakle, mi smo prelaz, mi smo oni najvažniji, koji treba da postave temelje onima koji će doći“. Kasnije će to i svojim životom potvrditi.
Pod svežim utiskom sa zbora Narodnog fronta slobode u jagodini, održanog 3. maja 1936. godine, dva dana kasnije po dolasku u Kragujevac, Rada je u svom dnevniku opisala tok zbora... „Borba je tamo. Crvena zastava na grobu Svetozara Markovića bila je stavljena kao završetak te manifestacije, do groba je doneta, uz pratnju koja je pevala Internacionalu i uz burne pokliče slobodi i pravdi. Omladina oduševljena. Sa svih strana se iskupila...“

Dalje u svom dnevniku, Rada piše o progresu borbe... „za mene je u sukobu rad, u sukobu, u borbi volja za rad – sve je samo u borbi. Tada mi i život ima smisla. Ako nema sukoba želim da ga stvorim, ali tamo gde postoji, koristim ga. Ah, ta borba – večito će mi biti slatka! Iz nje, samo iz nje niklo je sve ono što je dobro... Ali iz borbe je nicalo ono što je svet zadivilo. Boreći se za hleb, rađeno je, učinjeno je da se dođe do pronalazaka; došlo se do savršenstva tehnike, ali je došlo do savršenstva bede i nereda...“ Ove reči najbolji su dokaz njene požrtvovanosti i spremnosti da se bori za bolji život radničke klase. Dobro je znala da se za borbu mora odreći mnogo čega. Svoje revolucionarne težnje ispoljila je kao učenica V-te godine učiteljske škole, čitajući naprednu literaturu, pored ostalih i čuveno delo „Šta da se radi“, od Nikolaja Gavriloviča Černiševskog, čije je demokratske i revolucionarne ideje u svom dnevniku zabeležila. U dnevniku je dala svoj sud i mišljenje posle čitanja „Pokošenog polja“, od Branimira Ćosića, gde je prikazana verna slika ondašnjeg beogradskog političkog života. Čitala je i Frojdovu „Psihoanalizu“ i mnoge druge knjige. kao zaključak ili pouku posle pročitanih knjiga zabeležila je... „Sama. Moram da budem sama savršeno povučena u sebe i da sama rezonujem o svemu“. Da je tako najbolje svedoče nekoliko redova, koje je u Radinom dnevniku zapisala školska drugarica... Kragujevac, 14. III 1936. godine.

„Uvek tiha, dosledna i pribrana ostaješ dugo nezapažena, ali kada te čovek jedanput zavoli ne zaboravlja te lako.
Ja verujem da ćemo ja i ti imati više zajedničkih momenata u životu.

Jel. Džuverović“
U proleće 1936. godine, Rada Miljković je sa vrlodobrim uspehom položila maturu Učiteljske škole u Kragujevcu.
Vratila se u Jagodinu, ali za kratko, kao devojka nemirnog duha istog leta odlazi u Beograd, Sremsku Kamenicu i Novi Sad.
Kao savršena učiteljica i napredna omladinka, čekajući posao u Jagodini se sa Slavkom Đurđević i drugim naprednim ženama zalagala za kulturno-prosvetni rad sa omladinom, uključujući i žene.


Septembra 1937. godine, učiteljski poziv vodi Radu u malo selo Balajnac, koje se nalazi na sredini puta Svetozarevo – Svilajnac. O prvom susretu sa selom i ljudima u svom dnevniku je 25. septembra 1937. godine (Balajnac) zabeležila... „Nova strana mog života. Sve nepoznato, novo. Čitav život prođe nam u iščekivanju novoga, koje nam tako brzo postaje svakodnevno, kada smo ga već doživeli. Celog školovanja sanjala sam i živela od snova koji su bili u vezi sa mojim pozivom. Cilj mi je izgleda tako neostvarljiv. Tako maglovito, divno i u isto vreme romantično, izgledalo mi je ostvarenje moga cilja. A evo! Sve je tako realno i prosto. Deca u dvorištu vrište i skaču. To je detinjstvo...“ Sa velikim oduševljenjem mlada učiteljica Rada prišla je deci, posvetivši im veliku ljubav i pažnju. U svom pedagoškom radu nije poštovala čvrste kalupe ondašnje pedagogije i metodike, već je sa decom vršila oglednu nastavu, održavala je časove geografije u prirodi. Zajedno sa decom je pravila zidne novine, upoznavala ih je sa lepotom naše zemlje i ljudima. Čas srpskohrvatskog jezika Rada je držala u šumi, gde je njena sposobnost za pripremanje priredbi došla do izražaja, jer je koristeći pravi ambijent bez kulisa sa decom uspešno spremala „Crvenkapu“. Ona se nije posvećivala samo radu sa decom, već i njihovim roditeljima. U selima ovog kraja živelo se u nemaštini i neznanju, gde je posebno život žene bio veoma težak. Pored rada u kući i na njivi, žena nije imala nikakva prava. Od primarne uloge učitelja ništa manja nije bila uloga Radina u okupljanju, savetovanju i radu sa ženama i ženskom omladinom Balajnca. Radila je na njihovom opštem prosvećivanju, opismenjavanju, pomagala im je i savetima iz higijene, uređenja kuće, negovanju dece i drugim poslovima. U početku primana je sa nepoverenjem, koje je svojim prijatnim razgovorima ubrzo uspela da izbriše i svojim urođenim smislom da bude kratka i jasna i da se brzo sprijatelji sa meštanima. Rado je nosila narodnu nošnju, kojom se njena prisnost još više izražavala. Mlada učiteljica Rada, stasita, udrava, puna života, sa lepim osmehom, koji je otkrivao biserno bele zube, sa tamnobraon očima i otvorenim pogledom, koji je pružao posebnu moć i lakoću u ophođenju, ulivala je veliko poverenje kod sagovornika. Žene su je poštovale, često se savetovale o svim problemima, sa poverenjem su mogle otvoreno da razgovaraju sa svojom učiteljicom, koja je radila na razvoju naprednog ženskog pokreta. Rado je pozivana u svaku kuću za slavlja i žalosti. Rada je u svom dnevniku zabeležila njihove običaje, sedeljke i ritual oko pripremanja kačamaka u ovom vlaškom selu, posela oko pečenja rakije, svadbene običaje, prstenovanje devojke i mnoge druge doživljaje. Ove skupove – sedeljke, Rada je koristila i za ozbiljne razgovore sa ljudima, čitala im je i davala da čitaju napredne novine, knjige, pojedine proglase i letke KPJ. Pomagala je na sređivanju računa u seoskoj Zadruzi, i ukazivala na mogućnost korišćenja seljačkog kredita. Svojim radom i stečenim poverenjem širila je napredne ideje i stvarala simpatizere radničkog pokreta, razvijala je ideje o pravima žene i njihovoj jednakosti u društvu. Rado je pripremala priredbe, recitale, osnivala seosku čitaonicu i drugo. Često je biciklom obilazila sela u opštini Despotovac i sarađivala sa kolegama i meštanima tih sela.

Među učiteljima u periodu između dva svetska rata stvoreno je nekoliko grupacija: prvu grupu činili su učitelji naklonjeni ondašnjem režimu; u drugoj grupi bili su učitelji socijaldemokrati; učitelji članovi KPJ i simpatizeri radničkog pokreta, koji su istupali kao levica u odnosu na ove dve grupe i nazivali su se Trećom grupom.

Kulturno-prosvetnu izdavačku zadrugu „Vuk Karadžić“, kao legalnu organizaciju osnovali su učitelji komunisti, krajem 1937. godine. Dato joj je ime Vuka Karadžića, jer je te godine slavljena 150-to godišnjica njegovog rođenja. Ime ove legalne organizacije naprednih učitelja bio je sinonim borbe za društveni poredak i narodnu školu.

Kao napredna učiteljica, Rada Miljković, postala je član učiteljske kulturno-prosvetne izdavačke zadruge „Vuk Karadžić“. Ova Zadruga je u cilju ostvarivanja postavljenih zadataka organizovala ferijalne kolonije, zajednička letovanja, na kojima su učitelji preko raznih vidova kulturnog, društveno-političkog i stručnog usavršavanja pripremani za napredni rad. Marta 1938. godine Rada je sa većom grupom učitelja, prosvetnim savetnikom i inspektorom posetila oglednu osnovnu školu u Nišu.
Kao članica kulturno-prosvetne izdavačke zadruge „Vuk Karadžić“, za vreme letnjeg raspusta Rada Miljković je učestvovala na prvoj ferijalnoj koloniji u Ivanjici u leto 1938. godine. Na organizovanoj koloniji u Ivanjici učestvovalo je oko preko 40 učitelja iz Srbije, Makedonije i Crne Gore.

Iste godine, Rada Miljković, kao član zadruge prisustvovala je Glavnoj učiteljskoj skupštini u Zagrebu. Tom prilikom posetila je kolege u Sisku. U ovim prilikama izmenjala je stručna i partijska iskustva sa svojim kolegama, jer je to vreme prelomnih trenutaka u istoriji borbe naprednih učitelja, komunista i simpatizera KPJ.

Učiteljska zadruga „Vuk Karadžić“ je i sledećeg leta 1939. godine organizovala drugu ferijalnu koloniju u Asamatima na Prespanskom jezeru u Makedoniji. Pored velikog broja učitelja i učiteljica iz cele Jugoslavije, prisustvovala je i Rada Miljković, učiteljica iz Balajnca. Na koloniji su organizovane literarne večeri, pripremali su se za izvođenje horskih priredbi, održavana su predavanja iz pedagogije, pripremane su zidne novine, prorađivana je marksistička štampa i literatura i razvijana živa diskusija o aktuelnim društveno-političkim pitanjima.

Na trećoj, poslednjoj ferijalnoj koloniji, koja je održana u Sijarinskoj banji, od 15. jula do 15. avgusta 1940. godine, koja se pretvorila u pravu partijsku školu, pored oko 120 učitelja i učiteljica prisustvovala je i Rada Miljković. Većina prisutnih bili su članovi Partije, a do kraja godine skoro i svi drugi postali su članovi KPJ. Instruktor ovog kursa za marksističko-teoretsko obrazovanje učitelja u Sijarinskoj banji, bio je Svetozar Vukmanović Tempo. Predavanje je držao i partijski radnik i publicista Veselin Masleša. Posle ovog partijskog kursa prisutni učitelji, članovi Treće grupe još uspešnije su vršili propagandu Komunističke partije širom Jugoslavije.
Da bi još uspešnije delovala, Kulturno-prosvetna zadruga „Vuk Karadžić“, organizovala je i Pedagošku nedelju, prva je održana za vreme zimskog raspusta, od 2. do 5. januara 1939. godine, u osnovnoj školi „Aleksa Šantić“, u Beogradu. Kao vrlo aktivna u Učiteljskom udruženju, Rada je sa oko 150 zadrugara, učitelja i učiteljica, sa velikom pažnjom i živom diskusijom pratila predavanja na Prvoj pedagoškoj nedelji. Održana su predavanja: „Vuk Karadžić kao kulturni radnik i prosvetitelj, Prosvetna politika velikih sila u kolonijama, Učiteljica u staleškoj borbi, Učiteljica u kulturnoj borbi, Ispitivanje inteligencije kod omladine, Ispitivanje odnosa socijalnog stanja dece i napretka u školi i druge teme“.


Interesovanje Partije za rad učitelja komunista bio je u ovom periodu jako aktivan. Pod njenim rukovodstvom legalno ili ilegalno izdavane su razne brošure, leci, informacije i knjige. Napredni učitelji i učiteljice, komunisti nisu bili samo čitaoci te literature, nego su je svojim kontaktima sa kolegama i naprednim meštanima popularizovali.

Radina aktivnost, kontakti ne samo sa meštanima Balajnca, već i susednim selima primećena je sa vidnim uspehom još tokom iste godine. Napredne novine i knjige nije davala na čitanje samo svojima u selu, već i kolegama i žiteljima susednih sela. Rada Miljković je za vreme učiteljevana u balajncu sarađivala sa Petrom Stambolićem, studentom agronomije, instruktorom PK KPJ za Srbiju, koji je bio zadužen za održavanje veze sa naprednim učiteljima, da prati njihov rad i daje instrukcije o pravilnom sprovođenju politike Partije na selu.

Ova Radina aktivnost nije mogla dugo ostati nezapažena od policije. Počeli su da prate njen rad, da joj daju savete da se okane komunista i njihove propagande. Sve je to Rada odbijala i nastavljala i dalje da radi, samo malo obazrivije, pod izgovorom da kao narodni učitelj mora da bude sa narodom, da sa njima razgovara i sarađuje.

Veliko poverenje, poštovanje i popularnost, koje je stekla kod seljaka izazvali su još veću netrpeljivost kod Radinog upravitelja škole Matića. Zato je 3. aprila 1939. godine uputio Sreskom načelstvu Despotovca, prijavu protiv učiteljice Rade, u kojoj, pored ostalog, iznosi: „Javno se govori i prepričava, da je g-đica Rada Miljković, ovd. učiteljica, bila umešana sa jednim studentom agronomije u onu aferu, kada je vojno slagalište municije na putu između Vinorače i Jagodine dignuto u vazduh, od strane razornih elemenata... Lično je meni poznato da je ovaj student više puta dolazio u Balajnac...“ I pored pretresa, saslušanja i drugih zlostavljanja policije posle ove prijave Rada je uspela da dokaže da je to samo kleveta. Sa tim su njene simpatije i popularnost kod meštana i u okolini samo povećani. Policiji je i prosvetnim vlastima bila poznata aktivnost učiteljice Rade u narodnoj knjižnici i čitaonici.

Petar Stambolić, član Predsedništva CK SKJ i Saveta federacije, u pismu upućenom Radinoj sestri Dobrili, piše: „Radu sam upoznao ranije, još dok je Dobrila Stambolić bila u Jagodinskom kraju, u selu Šantarovcu. Rada je bila komunista, mislim da je bila tek završila učiteljsku školu. U to vreme, kad smo se borili za svakog čoveka, kad je pojedinac komunista bio vrednost za Partiju – bilo nam je svima drago što ovaj kraj dobija takvog poletnog komunistu...“

Veliku ulogu u organizovanju žena, imala je Rada posebno u toku zimskog i letnjeg raspusta, na području Pomoravlja. Sa Slavkom Đurđević, Dobrilom Stambolić, učiteljicom, Ružicom Milanović, Darom Kovačević i drugima, aktivno je radila na osnivanju Ženskog pokreta 1938. godine. Ženski pokret od 1938. godine, u Jagodini je vidno napredovao. Na inicijativu Partije, tokom 1939. godine održano je više zborova, sastanaka i predavanja za dobijanje ženskog prava i njihove jednakosti u društvu. Rada Miljković i Slavka Đuurđević, posebno su bile aktivne u obavljanju priprema za sazivanje okružne konferencije Ženskog pokreta, u u 1939. godine, u „Palasu“. Član uprave Ženskog pokreta, Rada je postala novembra sledeće godine, sa predsednicom Darom Kovačević i sekretarom Slavkom Đurđević. Članice Ženskog pokreta organizovale su izlete do manastira Tomić, Jošanice i drugih okolnih mesta. Slavka Đurđević, Rada Miljković, Ružica Milanović, Ljubinka Urošević, Stana Miloradović i još oko 40-tak članica Ženskog pokreta i napredne omladinke povodom proslave Prvog maja 1940. godine, organizovale su izlet do manastira Jošanice, na kome su razrađivale prvomajski letak CK KPJ.

Rada, Slavka, Dobrila Stambolić, Ljubinka Urošević i druge, aktivno su radile na pripremanju kulturno-umetničkog programa. U Jagodini je održano više priredbi, a gostovalo se i u susednim gradovima. Jedna od rukovodećih članica Kulturno-prosvetnog društva u Jagodini, bili je Rada.

Napredna omladina Jagodine delovala je organizovanjem raznih vidova zabave, društvenih igara i čestih izleta na kojima su držana predavanja sa objašnjenjima o unutrašnjoj i međunarodnoj političkoj situaciji. U leto 1939. godine sa oko 200 omladinaca Jagodine i okoline, Rada je bila na zajedničkom izletu kod majurske vodenice.

Iste godine Rada je režirala i „Prelo“. Pored priredbi, rado je spremala i recitacije, hor i drugo. Zbog opšte aktivnosti „što buni narod i čita debele knjige“, Radu Miljković su prosvetni organi razrešili dužnosti učiteljice 29. avgusta 1940. godine, u selu Balajncu.
Od 1. septembra 1940. godine, postavljena je za učiteljicu u selu Ivankovcu, kod Ćuprije. Sa okolinom se brzo povezala i svoju aktivnost nastavila. Često se u Ćupriji družila sa simpatizerima i članovima Partije. Rada postaje član KPJ 1940. godine, u članstvo je primio Milan Mijalković Čiča, sekretar OK KPJ za Jagodinu. Rado sarađuje sa skojevcima Ćuprije, pa ih je pozivala na posela u Ivankovcu i susednim selima, gde su skojevci održavali priredbe. Kao član Kulturnog kluba Ćuprije aktivno je sarađivala u njemu. Pored čestih sastanaka sa omladinom, aktivna je i na sastancima Partije u Ćupriji. Koristila je i žureve na kojima je držala predavanja omladini o političkoj situaciji u zemlji, dok je Živka Damjanović govorila o zadacima skojevaca.

U zimu 1941. godine, Rada postaje član Sreskog komiteta Ćuprije, sa sekretarom Danilom Dimitrijevićem.
Za vreme aprilskog rata, Rada Miljković je napustila posao, ali po naredbi okupatora morala je da se vrati. Jedne noći došli su žandarmi da je uhapse, Rada je uspela da preko prozora iz školskog stana pobegne. Preko njiva došla je do Jagodine, gde je kao ilegalac aktivno radila na organizovanju ustanka u ovom kraju. Često je morala da se sklanja i u rodno selo, Belicu.

U kući Rade Miljković, maja 1941. godine, Ružica Milanović je održala dva sanitetska kursa po direktivi OK KPJ. Većina devojaka sa kursa postale su bolničarke Beličke partizanske čete. U istoj kući, održavani su partijski sastanci i u velikoj tajnosti umnožavani su na šapilografu Majski proglas i poznati Proglas Centralnog komiteta KPJ, izdat povodom napada fašističke Nemačke na SSSR. Ružica je rukovala šapilografom, dok joj je Rada diktirala. Umnoženi proglasi rasturani su po celom Pomoravlju. Tih dana u kući Miljkovićevih sretali su se Boško Đuričić, Radislav Nikčević, braća Milosavljević, Života Stanisavljević i drugi. Rada je prisustvovala često sastancima koje je organizovao Petar Stambolić. Na jednom sastanku članova KPJ i SKOJ-a, u Ćupriji, jula meseca, pored diskusije, Petar Stambolić je pokazivao omladincima rukovanje oružjem... „Tom prilikom Rada je slučajno palila iz revolvera, ali posledica nije bilo. Odmah smo otišli iz kuće, jer je preko puta bila kafana puna Nemaca.“

Na sastanku Okružnog komiteta KPJ za Jagodinu održanom 7. avgusta 1941. godine, u prisustvu članova Glavnog štaba narodnooslobodilačkih odreda za Srbiju i instruktora Petra Stambolića, doneta je odluka da se Rada Miljković uputi na partijski rad u donje Pomoravlje na teren 2. šumadijskog partizanskog odreda.

Dolaskom u 2. šumadijski odred, Rada je vršila dužnost sekretara partijske organizacije. Kao član Okružnog komiteta KPJ za donje Pomoravlje, imala je zadatak da održava vezu između partijskih organizacija u četama i Okružnim komitetom. Bila je prva žena rukovodilac i borac u 2. šumadijskom partizanskom odredu. Pripremljena je sa nepoverenjem, kao na početku svog učiteljevanja. Svojim učešćem u borbama, rame uz rame sa borcima, uvek je bila na mestu gde je najteže. Obično je išla sa komandirom čete na čelu kolone, a iz borbe je izlazila poslednja. Rada je bila hrabra i neustrašiva. Svojim ponašanjem, razgovorima sa borcima, hrabrila ih je kad je bilo najteže, unosila im je veru i optimizam, a sa takvim ponašanjem brzo su borci izbrisali nepoverenje.

Rada je kao član Okružnog komiteta KPJ i sekretar partijske organizacije Štaba 2. šumadijskog partizanskog odreda učestvovala skoro u svim borbama ovog odreda. U vojničkoj uniformi hrabro je jurišala sa svojim karabinom u rukama, na pruzi imeđu Lapova i Markovca, u napadima na pruzi kod Bagrdana, Markovca i Velikog Orašja, na pruzi Badnjevac – Gradačac i u borbama imeđu Lapova i Kragujevca. U borbu je često polazila pevajući revolucionarne pesme, pa su joj se pridruživali i ostali borci. Nikada se nije kod nje primećivao strah, a samo njeno prisustvo ulivalo je poverenje i sigurnost kod boraca...

U oslobođenoj Rači i lepeničkom kraju, Rada je išla sa Račanskom četom po selima, držala je govore, okupljala je žene i omladinke govoreći im o značaju partizanske borbe. Organizovala je rad u pozadini, davala je zaduženja ženama da prikupljaju odeću (pletu džempere i čarape), da pripremaju hranu za partizane. Njen ugled, politički uticaj i poverenje u ovim krajevima bio je veliki, učila je mlade seljanke da čitaju i pišu, njenom zaslugom su u nekim selima lepeničkog kraja počele da rade i škole.

Većina boraca 2. šumadijskog partizanskog odreda, bili su omladinci, pa je i Radina zasluga u radu i formiranju skojevskih aktiva bila značajna. U slobodnim časovima je iz svoje torbe Rada iznosila knjigu i čitala je mladim borcima o Pavlu Korčaginu i druge lepe knjige. Organizovala je diletantsku grupu, pripremala je zidne partizanske novine, horove, recitacije, igrala je društvene igre sa borcima, brinula je o njihovom previjanju, o lekovima, o pranju i krpljenju veša i o opštem životu u četi.

Brzo se o partizanki Radi govorilo kao o svojoj najrođenijoj, zbog svojih odlučnih govora na zborovima i hrabrog držanja u borbama postala je najomiljeniji borac na ovoj teritoriji. Zbog političke funkcije, hrabrosti i poštovanja nazvana je „Rada general“.
U svom govoru prilikom otvaranja Spomen biblioteke u rodnom selu Rade Miljković u Belici, saborac Zaga Stojilović je rekla: ... „Nosila je uvek karabin na ramenu, imala je za pojasom bombu i revolver i jedan plavi koporan, a na glavi je imala crvenu maramu... kad je držala govore... Stisnutom pesnicom pozdravljala je i obratila se narodu sa „Smrt fašizmu drugarice i drugovi“... Seljaci i seljanke su je pažljivo slušali. Tiskali su se da je bolje i bliže vide, da je izbliza čuju. Devojka, partizanka, ratnik, borac sa puškom i bombama prvi put u njihovom selu, obraća im se, poziva ih u borbu...“ Zahvaljujući Radinom radu na terenu u 2. šumadijski partizanski odred stalno su pristizali novi borci. Njena drugarica Zaga, seća se da je i sama... „Kada sam odlučila da pođem u partizane i pobegnem noću od kuće, u mislima sam videla partizanku Radu“. Rada je ispoljavala veliku brigu za ljude, a posebno za tek pridošle borce. Pomagala im je da se snađu, oslobode, svaki časak je koristila za njihovo vojničko osposobljavanje, kako da se čuvaju, politički i kulturno obrazovanje omladine bio je njen prvi zadatak.

Sredinom septembra 1941. godine, na slobodnu teritoriju Rače, u selu Vučiću, održao je Petar Stambolić sastanak sa članovima Štaba 2. šumadijskog odreda. Na ovom dvodnevnom sastanku partijskog rukovodstva Odreda zajedno su referisali o stanju i političko-partijskoj situaciji na terenu: Rada Miljković, Ratomir Ristić Selja i Vita Cvetković.

Krajem oktobra udruženi neprijatelji: Nemci, četnici, nedićevci i drugi, otpočeli su prvu neprijateljsku ofanzivu. Sa borcima2. šumadijskog partizanskog odreda uz neprestanu borbu, povlačeći se i Rada Miljković, preko Rudnika i Gornjeg Milanovca. Kao što je bila hrabra u borbama za lepenički kraj, takva je i u borbama prilikom povlačenja kroz zapadnu Srbiju, za Sandžak i Bosnu. Rada je na začelju kolone i proverava da li su svi prošli.

Prilikom povlačenja u Račanskoj četi došlo je do kolebanja kod jednog dela boraca, nisu hteli da napuste svoju teritoriju. Posle razgovora sa Radom, iskusnim partijskim radnikom i njenim izlaganjem da je borba svuda ista, bez obzira na kom se terenu vodila, stanje u četi je normalizovano. Po velikoj hladnoći i dubokom snegu, Radino hrabro držanje prilikom povlačenja bilo je još izražajnije, pomaže ranjenicima i promrzlim borcima, vraća im veru u sopstvene snage.

Radini preživeli ratni drugovi zabeležili su u svojim sećanjima smelost i veliku sposobnost političkog radnika Rade. Njen saborac Drakče Jakovljević, koji se sa Radom prvi put sreo prilikom povlačenja iz Srbije, seća se jedne borbe: ... „Predveče stigli smo blizu reke Lima, imeđu Bijelog Polja i Prijepolja, gde nas je dočekala italijanska artiljerija. Pošto se dobro smrklo, topovi ućutaše. Neko reče „Gazimo Lim“. Drugi dodaje: „To je nemoguće“. Lim je bio zamrzao po krajevima dva do tri metra, a sredinom idu snage. Mi gladni, umorni i polubosi. Roptanje, neki se bune, neće da gaze. Prilazi im Rada i na svoj poseban način ih ubeđuje, posle čega se stišava roptanje i svi pristaju na gaženje reke.

Prilazimo reci, sedamo na led, svlačimo se, koža nam se ježi i liči na očerupanu gusku, srce drhti, idemo nekoliko koraka ledom, pa onda u vodu. Kako je voda sve dublja, mi sve više gubimo dah. Rada odvaja jednu grupu od 5-6 ljudi koji se plaše, hvata ih za ruku, stavlja se na čelo grupe sa one strane odakle reka teče, jednom rukom drži drugove, a drugom sklanja sante da ih ne bi udarile. Kad smo pregazili Lim, krenuli smo usiljenim korakom još 13-14 časova uzbrdo po snegu i mrazu do Kamene gore. Poslednji atom se daje, ali po neki drug već pada u sneg, ostavlja pušku i moli za odmor. Prenosi se komanda: „Članovi Partije uzmite oružje, ne dozvolimo da i jedan metak ostane!“ Komunisti bez reči uzimaju pored svoje i druge puške i nose na smenu puškomitraljeze. Rada uzima puškomitraljez, torbicu sa municijom i nosi bez smene...

Sutradan oko devet časova stigli smo na Kamenu goru, gde beše nekoliko muslimanskih kuća. Taman smo ušli, nas nekoliko se izusmo da nam Rada namaže i previje izmrzle noge, a ono zapuca više kuće. Skočismo onako bosi u sneg, a Rada odlučno reče: „Vratite se, ja ću ići!“ Uzela je puškomitraljez i povela dva druga, otišla i rasturila bandu...
Sve je činila dobrovoljno, svakog je želela da zameni na zadatku, kao da smo mi pošli u borbu za njene interese, a ne za sve nas i naš narod. Rada je sve drugove volela sestrinskom ljubavlju“.

Sa Kamene gore Partija je Radu odredila za rad na terenu. Po nepoznatom terenu kosaničkog sreza u Sandžaku, pošla je sa Čedom Minderovićem, književnikom, dr. Dušanom Nedeljkovićem, Zagom Stojilović i drugima na partijski rad. Rada je u okolini Pljevalja, u selima Bobovu, Glibanovcima, na Meljaku, Kosanici i drugim, na padini Ljubišnje na prisan način prilazila ljudima. Za to je koristila svaku priliku: okupljanja, posela, prela i seljke, koje su prihvatile s velikim poverenjem i prisnošću žene Sandžaka. Na zborovima, skupovima, svojom političkom širinom objašnjavala je značaj i ciljeve narodnooslobodilačke borbe i pozivala je narod u borbu. Svuda su je rado primali i sa posebnom pažnjom slušali. Postala je poznata u celom kraju kao Rada Srbijanka.
I ovaj zadatak uspešno je izvršila, jer je omladina ovog kraja masovno prilazila narodnooslobodilačkoj borbi. Žene Sandžaka, i uopšte narod ovog kraja sa simpatijama i velikim poverenjem pružali su podršku i pomoć partizanima.

Za vreme treće neprijateljske ofanzive u Šćepan Polju, osnovana je Treća sandžačka brigada, čiji je borac postala i Rada. Sa sandžačkom brigadom učestvovala je u svim krvavim borbama prelazeći reku Taru i Pivu, u žestokim okršajima na Pivskoj planini, Sinjajevini, Durmitoru, Žabljaku i drugim.

U selu Vrbnici, dolaskom u 3. bataljon Druge proleterske udarne brigade Radina želja se ostvarila, ponovo je bila sa svojim Pomoravcima i Šumadincima. Postala je član štaba 3. bataljona Druge proleterske brigade. U velikom maršu Druge proleterske ređale su se borbe (Kalinovik, Treskavica, Zec planina, Bjelašica, reka Vrbas, Šebašić i dr), za Bosansku krajinu. Rada je sa borcima 3. bataljona učestvovala i u teškim borbama oko Kalinovika, u epopeji na Prelcu, na Treskavici, u borbama na pruzi između Konjica i Sarajeva i drugim. U žestokim borbama protiv Nemaca, Italijana, četnika i ustaša, Rada je stalno sa borcima, bodri ih i pomaže im u izdržavanju marševa, podnošenju gladi i drugih nedaća.

Svoje borilačke obaveze hrabro je izvršavala u danonoćnim borbama oko Travnika, Prusca i Bugojna, a pritom nije zanemarila ni dužnost partijskog radnika. Kroz nove krajeve kuda se brigada kretala politički rad je i pored neprestanih borbi bio intenzivan. Ove zadatke uspešno su izvršavali članovi štaba 3. bataljona Druge proleterske udarne brigade Rada Miljković, Boško Đuričić i Vitomir Cvetković. U retkim slobodnim trenucima zatišja, Rada je pripremala kulturno-umetnički program za borce.

Borci 3. bataljona posle kraćeg zatišja stigli su na domak ustaškog uporišta kod Bugojna i Donjeg Vakufa. Bataljon je imao zadatak da sa položaja oko Donjeg Vakufa uništi prugu i put prema Bugojnu. Čete su se rasporedile 19. jula 1942. godine u selu Urije. Rada je u jednoj kući pripremala partijski sastanak štaba kada je kolona ustaša otpočela iznenadni žestoki napad.

O ovom iznenadnom napadu najbolje govori učesnik Petar Gračanin, narodni heroj (Druga proleterska, I, Vojno delo, 1965. godine pod naslovom – Borba kod Urije na str. 584)... „jedna veća kolona ustaša iz potoka Daljan izbija do prvih kuća sela Urije. Iz kuće gde je bio smešten štab bataljona čuje se dejstvo našeg puškomitraljeza. To je Ždrpa, koji svojim mitraljezom štiti prebacivanje nekih članova štaba. U momentu kad su Boško Đuričić, Rada Miljković i Korać, radnik iz Kragujevca, pretrčali preko jednog proplanka, ustaški mitraljezac ih je primetio, i sa nekoliko rafala uspeo da ih pokosi. Pali su skoro na domak zaklona, smrtno pogođeni... U žestokoj borbi palo je ukupno 17 boraca...“

Bila je pravi ratnik, nije se bojala kuršuma, borci su govorili da nju zrno neće, ali 19. jula 1942. godine, kod sela Urije, herojski je poginula omiljena i hrabra učiteljica Rada Miljković. Ostala je za njom neostvarena želja o kojoj je na svom dugom i poštenom borbenom putu, u retkim trenucima predaha govorila: „Kad se završi rat, vratiću se svojoj deci i svom Balajncu.“ Svoje napredne ideje, poglede i stavove Rada je prenela na svoju mlađu sestru Radmilu i brata Dušana.

Otac Milan mobilisan je 3. aprila 1941. godine, u 307. puk. Posle aprilske okupacije interniran je u nemačku, gde je saznao o junačkim delima i herojskoj smrti svoje dece.

Okupatori i domaći izdajnici doznali su da je Rada, hrabra i odvažna partizanka držala govore i pozivala narod Lepenice u narodnooslobodilačku borbu, zato su majku Živku sa decom Dušanom i Dobrilom zlostavljali. Maja 1943. godine uhapšena je Živka sa decom, koja su ubrzo puštena, a ona je zadržana, mučena, saslušavana i suočavana sa komunistima i simpatizerima, Radinim saradnicima.

Radina mlađa sestra, Radmila Miljković Rajković, rođena je 3. novembra 1918. godine, u Belici. Završila je Žensku zanatsku školu, u Jagodini. Od 1939. godine živela je u Beogradu i radila je u fabrici čarapa „Moravija“, danas R.O. za proizvodnju čarapa i trikotaže „Partizanka“. Kao aktivna bila je uključena u radnički pokret Beograda. Beograd je bio centar svih akcija, koje je vodila Komunistička partija. Radmila Miljković Rajković, kao član KPJ, učestvovala je u akciji paljenja garaže „Ford“, 16. jula 1941. godine, u Grobljanskoj ulici. Ovom akcijom uništeno je oko 80 vozila i velika količina benzina. Otkrivena je i uhapšena 5. septembra 1941. godine, mučena je i saslušavana u Specijalnoj policiji – Uprave grada Beograda. Zversko mučenje je hrabro podnosila Radmila, što se vidi iz sačuvanog zapisnika sa suočavanja i saslušavanja, koje je vodio zloglasni Bećarević. Ni jednom rečju nije odala svoje drugove i drugarice. Nije čak priznala da ih poznaje, nego je izjavila da ih se seća samo iz viđenja, mada je sa njima učestvovala u više akcija, sabotaža, diverzija i rasturanju letanja. Posle četrdesetodnevnog mučenja u Specijalnoj policiji, 15. oktobra je upućena u logor na Banjici. Postala je logorašica sa brojem 869. U svakodnevnom iščekivanju smrti rodila je devojčicu u logoru. Radmilina drugarica iz logorske sobe, Anka Kumanudi, dala je devojčici ime Dušica. Ubrzo je Radmila odvojena od svoje Kuce, kako je iz milošte tepala svojoj Dušici. Ostavila je poruku majci Živki, da joj čuva i vaspitava Dušicu i kao znak za raspoznavanje na levom obrazu iskidala je detetu parče mesa. Zahvaljujući učiteljici Dobrili Kostić, Radinoj koleginici, koja je službovala uoči rata u selu Glogovcu, devojčica je data baki Živki, koja je očuvala. Radmilina devojčica, Dušica Milačić, rođena je u logoru, danas je prosvetni radnik Osnovne škole „25. maj“, u Svetozarevu. U sobi smrti, Radmila je provela preko tri godine, mada je u mislima stalno bila sa svojom devojčicom, majkom, bratom i sestrama. Za rođendan, Dušici je posvetila lutku sa pramenovima svoje kose. Uradila je sa posebnom pažnjom i ljubavlju mace, kuce i divne lutkice, sa posvetom „Kuci od mame“. Umesto da joj sama priča bajke na maloj šatulici, izvezla je „Snežanu i sedam patuljaka“. Kao dobra mama, nije zaboravila da u notesu, koji je sama umetnički lepo izvezla sačuva prve uvojke plave kose svoje Kuce. Na nekoliko minijaturnih vezenih pejzaža, nalazi se bela kućica sa crvenim krovom, do koje vodi vijugavi putić, pored koga je drvo žalosne vrbe, verovatno je to deo njenog razmišljanja i želja za slobodom, mada je znala da svoje neće nikada videti, jer izlaska iz sobe smrti nije bilo. Mnoge vezene stvari posvetila je majci, bratu i sestri.

Za poslednje streljanje, sa grupom logoraša, prozvana je i Radmila Miljković Rajković, 11. septembra 1944. godine. Po prozivci goloruke logorašice za tren su hitro skočile u napad na stražare i agente, kada su ih poveli na gubilište. Nastalo je strašno gušanje, u kome se ne zna koje su žene poginule u hodniku logora od naoružanih razjarenih zveri. Sve su ih žive, mrtve i ranjene kamionom povezli do Jevrejskog groblja i tu dotukli i bacali u zajedničku grobnicu.

Na spomen ploči pri ulazu u fabriku trikotaže i čarapa „Partizanka“, u ulici Ćirila i Metodija, u Beogradu, među prvima je ime Radmile Miljković Rajković. U blizini ove fabrike je i ulica sa njenim imenom. U samoj fabrici je i biblioteka sa njenim imenom.
Treći mladi život za doprinos revoluciji dao je Dušan, učenik V razreda Učiteljske škole u Jagodini. Rođen je 25. marta 1925. godine, u Belici. Pripadao je naprednom omladinskom pokretu.

U zloglasnom pokolju i stravičnoj noći obasjanom mesečinom i jakim mrazom, između 1. i 2. februara 1944. godine četničke „crne trojke“, izvele su mladog učitelja Dušana. Poveli su ga grubo, bez kaputa, samo sa jednom patikom na nozi. Mučili su ga i saslušavali cele noći, ubijen je sa još četiri simpatizera KPJ i NOB-e, na Bresjanskom polju.

Posle oslobođenja požrtvovana majka Živka, prenela je posmrtne ostatke svoje dece, Rade i Dušana i sahranila je na groblju u Svetozarevu, nedaleko od spomenika, velikana, Svetozara Markovića.

U znak sećanja na herojski lik i delo mlade učiteljice partizanke, Rade Miljković, osnovne škole u svetozarevu, Belici, Balajncu i Ivankovcu nose njeno ime. Spomen biste sa njenim nasmejanim likom nalaze u dvorištu osnovne škole „Rada Miljković“, u Svetozarevu, Ivankovcu i njenoj rodnoj Belici, gde je Rada učila prva slova. U njenom selu je i Spomen biblioteka „Rada Miljković“. U Balajncu spomen ploča čuva uspomenu na mladu učiteljicu i na njeno prvo mesto službovanja. U Svetozarevu postoji i ulica sa njenim imenom.

Za narodnog heroja, proglašena je 7. jula 1953. godine.


Sva prava zadržana - Agencija Autentik - Jagodina            Ukupno: 387   Danas:   5   Juče:   10