Ličnosti Danas je
 

 

Radislav Nikčević


Rođen je 23. januara 1917. godine, u selu Stubici, kod Nikšića, u Crnoj Gori. Bio je šesto, najmlađe dete siromašnog zemljoradnika Ilije, koji odlazi „trbuhom za kruhom“, na rad u Južnu Ameriku.

Prvi svetski rat vratio je Iliju Nikčevića svojoj otadžbini i deci. Porodica Velike i Ilije Nikčevića uvećana je početkom januara 1917. godine, još jednim šestim detetom, malim Radislavom, miljenikom roditelja i sestara.

Porodica Nikčević iz plemena Pješivci, teško je živela na siromašnoj zemlji. Porodičnu nevolju uvećao je očev sukob sa pojedinim crnogorskim porodicama, koje su bile protiv stvaranja Zajedničke države – Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. To je doprinelo da se 1919. godine porodica Nikčević preseli u Srbiju – Jagodinu, danas Svetozarevo. Najmlađi Radislav je navršio tek dve godine.
U Jagodini je već bilo doseljenih crnogorskih porodica, koje su prihvatile i pomogle porodicu Nikčević sa petoro dece, jer se drugi sin po redu, u jedanaestoj godini utopio. Nepunu godinu pre njih, doselili su im se kumovi Stojana i Miljan Đukić, sa stanom u današnjoj ulici Labuda Đukića. Sin Labud je rođen iste godine kada i najmlađi Nikčević, pa su rasli zajedno kao kumovi i dobri drugovi, a sa njima je nerazdvojan bio i Voja Gračanin. Stanovao je sa roditeljima na periferiji, pri izlasku iz Levačke ulice (sada 7. juli), s leve strane u podnožju brda, prema naselju Tavrića obori, u današnjoj Banjičkoj ulici. Mala Dostanićeva ulica, kako se onda zvala, sa skromnim kućercima u senci bagrema, na levoj obali Belice, naseljena je radnicima – proleterima, čija će deca biti budući revolucionari. U istoj ulici su rasla i braća Gračanin, Vojislav i Perica, narodni heroj, sa sestrama, Vukosavom i Zlatom i Labud Đukić, sa sestrama, Vidosavom i Jelenom. U neposrednoj blizini, u Crnogorskoj ulici, rasla su i družila se deca braće Radulovića: Zoran, Miodrag, Jovanka i Ljubica, budući partizani. Iz iste ulice, porodica Milosavljević, doseljena pred rat, dala je narodnog heroja, Jovana Jocu Milosavljevića i prvoborce, hrabru majku Vidu, Pericu, Ljubinku i Zoricu. Družeći se, sva ova deca proletera su zajedno išla u školu, učestvovala u veselim dečjim igrama, bila pritisnuta istim problemima, nosila prekrajana odela, dobijena jedna od drugih. Od njih će postati napredni omladinci, kojima je ideologija radničke klase bila bliska od rođenja.

Osnovnu školu upisao je Radislav Nikčević 1923. godine, u Jagodini. Po prirodi bistro dete, zavoleo je knjigu i često se sružio sa njom. Majka Velika, iako nepismena domaćica, rado je i pažljivo slušala čitanje svoga sina, koga je veoma volela. Naviku da čita majci, Nikčević je i kasnije negovao, čitajući i objašnjavajući joj marksističku literaturu. Osnovnu školu je završio sa odličnim uspehom, što se vidi iz svedočanstva četvrtog razreda školske 1926/27. godine.

Četiri razreda niže gimnazije takođe je završio u Jagodini, 1931. godine. Kao odličan učenik oslobođen je nižeg tečajnog ispita. Peti razred realne Gimnazije je učio u Ćupriji i stanovao je kod brata. Razred je završio sa vrlo dobrim uspehom.
Ostavši sam sa majkom, Nikčević se seli u Kragujevac, gde se upisuje, 2. septembra 1932. godine, u šesti razred Muške realne gimnazije. Školovao se pod vrlo teškim ekonosmkim uslovima, u kojima se nalazila njegova majka, on i jedna od sestara. Po dolasku u Kragujevac, brzo je kao član i saradnik literarne družine „Podmladak“, pri ovoj gimnaziji stekao simpatije svojih drugova. Lepo je pisao, njegovi sastavi služili su za primer, čitani su pred razredom i često pohvaljivani, a jedan od njegovih radova nagrađen je prvom nagradom. U Kragujevcu, gradu sa slobodarskom tradicijom, gde su se ideje radničkog pokreta prenosile i bile vrlo žive, Nikčević se družio sa naprednom omladinom i kao gimnazijalac postao je član SKOJ-a, 1935. godine. Njegovo teško i mukotrpno detinjstvo stvorilo je u njemu želju da se bori kako bi pomogao radničkoj klasi. U sećanju često se vraćao na mukotrpni rad i život radnika jagodinske Ciglane, koji je upoznao pre polaska u školu.

Kao vrlo dobar učenik, završio je sedmi i osmi razred gimnazije. Ispit zrelosti – veliku maturu, položio je 1935. godine, pri Muškoj realnoj gimnaziji.

Potom se sa majkom Velikom, vraća u Jagodinu i nastanjuje u kući Maksima Pavićevića, u kojoj su ranije stanovali Đukići.
Radislav Nikčević je bio osrednjeg rasta, nežne građe. Crnomanjast sa lepom talasastom kosom, lepim krupnim zubima, sa divnim širokim osmehom, kojim je plenio svoje sagovornike. Imao je smeđe – zelenkaste, žive, temperamentne oči. Krasile su ga osobine ozbiljnog i odgovornog mladića, a ponekad je bio i veoma duhovit. Bio je pravi intelektualac, disciplinovan, inteligentan, rečit, vredan sa svim vrlinama pravog ideologa. Imao je divan rukopis, lepu nežnu ruku sa puno smisla za slikanje. Često je na sveskama i svakom čistom papiriću skicirao likove svojih sagovornika.

Želeo je da studira tehniku, ali mu je to bilo nedostupno. Materijalna situacija je uslovila da se 28. septembra 1935. godine upiše na Pravni fakultet, u beogradu. U upisnom listu vodi se kao redovni student, u praksi zbog nemaštine više je bio u Jagodini, družeći se sa ovdašnjom naprednom omladinom. Povremeno odlazi u Beograd, gde se uključuje u studentski pokret. Postaje član studentskog esperanto kluba, koji su organizovali studenti komunisti.

Vlada Milana Stojadinovića, potpisala je Konkordat i zalagala se za njegovo odobrenje. Ovakav stav Stojadinovićeve vlade je izazvao revolt kod svih naprednih snaga u zemlji. Posebno je studentski protest protiv ovakvog vladinog profašističkog stava dostigao kulminaciju, jula 1937. godine, kada je rasturan letak – peticija studenata Beogradskog univerziteta pod nazivom „srpski studenti srpskom narodu“. Peticiju je potpisalo stotine studenata iz Beograda: Milica Pavlović, narodni heroj, Miloš Minić, Ratko Mitrović, Razumenka Zuma Petrović i drugi. Iz Jagodine, među prvima, potpisao se Radislav Nikčević, Slavka Đurđević, Ljubinka Milosavljević, Kostadinka Matić i drugi.

Nikčević je prvi položeni ispit, rimsko pravo, položio 8. juna sa ocenom 8, a već 15. juna iz narodne ekonomije postigao je odličan uspeh – 10. Sutradan položio je crkveno pravo sa devetkom i junski rok završio 22. juna, položivši diplomatsku istoriju. Svi položeni ispiti bili su dvosemestralni, što vrednom i inteligentnom Nikčeviću nije smetalo da ih položi sa dobrim ocenama. U jesen iste godine, položio je, 19. i 29. oktobra, sa osmicama, istoriju slovenskog prava i enciklopediju prava. Ispite iz druge godine je požio u julskom roku. Maja 1938. godine, prijavio je četiri ispita i sve ih položio: 3. juna građansko pravo (drugi deo) sa sedmicom, 7-og krivično sudski postupak položio je sa ocenom 9, 8. juna administrativno pravo sa 8 i krajem meseca sudsku medicinu. Septembra je prijavio i uspešno položio ostale ispite sa solidnim ocenama.

Dana, 17. maja 1939. godine, Nikčević je prijavio odbranu diplomskog ispita. Diplomirao je 12. juna 1939. godine, pred članovima ispitne komisije: dr Dragoljub Aranđelović, dr Velizar Mitrović, dr Milan bartoš, dr mehmed Begović i dr Mil. Marković. Dekanatu Pravnog fakulteta, Nikčević je uputio molbu da mu se izda diploma o svršenom fakultetu. Jula 1939. godine, dobio je diplomu sa opštom ocenom 8.

Po završetku studija, Nikčević odlazi na odsluženje vojnog roka, od jula 1939. godine do ranog proleća 1940. godine, u Đačku četu, u Mariboru. U vojci je stekao mnogo dobrih drugova, o čemu govore sačuvane fotografije. Iz vojske je izašao kao đak podnarednik.
U leto 1935. godine, rad instruktora Pokrajinskog komiteta KPJ Cvijetina Mijatovića, u Jagodini, doprineo je osnivanju Mesnog komiteta KPJ sa sekretarom Boškom Đuričićem i organizacionim sekretarom Živojinom Žikom Đurđevićem, koji se povezuje sa Pokrajinskim komitetom KPJ za Srbiju. Mijatović je održao više sastanaka sa omladinom, budućim članovima KPJ, Skoj-a i Sindikata. Ova partijska aktivnost odvijala se na izletima, sastancima i kružocima i na taj način su se omasovljavale organizacije.
U Jagodini je održan značajan antirežimski i antifašistički Zbor narodnog fronta slobode, 3. maja 1936. godine, koji su organizovali članovi Partije sa oko 10.000 učesnika iz Jagodine, okolnih sela i uže Srbije.

Tokom jula 1937. godine, došlo je do velike provale u partijskim organizacijama Srbije. Tom prilikom uhapšeno je oko 300 ljudi, a Sudu za zaštitu države predato je 163 lica, članova Partije i simpatizera. Zbog nedostatka dokaza Sud je mnoge oslobodio. Iz Jagodine su uhapšeni sledeći članovi KPJ i simpatizeri: Žika Đurđević, Slavka Đurđević, Rade Nikolić Čoče, Ljuba Rosulić, Ranko Velicki, Voja Gračanin, Tasa Marić, Dragi Cincarević, Vlasta Marjanović i drugi.
Dolaskom Josipa Broza Tita za generalnog sekretara Komunističke partije Jugoslavije, decembra 1937. godine, počelo je obnavljanje i jačanje KPJ, SKOJ-a i Sindikata.

Posle ove velike provale, u kojoj se većina uhapšenih dobro držala pred policijom, obnavlja se rad Partije u Jagodini, 1938. godine. Boško Đuričić, koji nije bio kompromitovan, jer se u to vreme, januara 1937. godine do januara 1938. godine, nalazio u vojsci i instruktor Pokrajinskog komiteta za Srbiju, Moma Marković, rade na obnavljanju Partije. Moma Marković, kao član PK KPJ za Srbiju, održao je nekoliko sastanaka u kući Slavke Đurđević, Ranka Velickog i drugih. Kao instruktor PK KPJ za Srbiju, krajem 1938. godine i u prvoj polovini 1939. godine, u Jagodini radi Stanislav Sremčević Crni. U tom radu imaju nesebičnu pomoć i podršku Slavke Đurđević, Ranka Velickog, Radeta Nikolića Čočeta, Voje Gračanina i Radislava Nikčevića.

U Jagodini je obnovljena sredinom 1938. godine Mesna organizacija KPJ sa članovima: Boško Đuričić, Slavka Đurđević, Rade Nikolić Čoče i Radislav Nikčević. Tada, najverovatnije, Nikčević postaje član KPJ. Iste godine, obnovljen je Mesni međustrukovni odbor Sindikata sa sekretarom Todorom Dirakom, berberskim radnikom, koji će kasnije postati komesar Beličke čete.

Partija je saradnju sa naprednom omladinom održavala preko Slavke Đurđević, Radeta Nikolića Čočeta, Mihajla Pavićevića Kajla, Voje Gračanina i Radislava Nikčevića. Krajem 1938. godine, Mesno rukovodstvo Partije zadužilo je Nikčevića, studenta četvrte godine, za rad sa omladinom, a Slavka Đurđević je oslobođena dosadašnjih obaveza i angažovana je za rad u Ženskom pokretu. Nikčević je požrtvovano radio na povezivanju radničke, seoske, školske i studentske omladine i pripremao ih za odlučnu borbu.
Nikčević Nikče, kako su ga zvali, bio je vrlo omiljen među omladinom. Rad sa omladinom se odvijao u Kulturno-umetničkom društvu „Abrašević“, prvom radničkom društvu u gradu, koje je osnovano pod uticajem Partije, još 1921. godine. Njegovi članovi su radnici, učenici i svi slobodnoumni građani. Vlasti su ga zbog slobodnoumnih ideja ukinule 1923. godine, ali je ono posle ozbiljnih priprema obnovljeno 1. septembra 1935. godine. Rad u ovom društvu se odvijao preko više sekcija, a radilo je do 1941. godine. Partija se nije lako pomirila sa ukidanjem „Abraševića“, te umesto njega, radi daljeg okupljanja članstva, osniva Udruženje mladih umnih radnika, skraćeno UMUR. Udruženje su ilegalno vodili članovi Partije, intelektualci. Ono je delovalo preko više sekcija: Univerziteta, Čitaonice i pozorišne družine. Najaktivniji članovi društva bili su: Slavka Đurđević, Radislav Nikčević i Rade Nikolić Čoče, pravnici i sudski pisar. Na skupštini Udruženja mladih umnih radnika, početkom 1938. godine za bibliotekare su izabrani Radislav Nikčević i Rade Nikolić Čoče, koji su sa uspehom obavljali povereni zadatak. Slavku Đurđević je Mesno rukovodstvo KPJ oslobodilo obaveza u biblioteci i literarnoj grupi UMUR-a, a poverilo joj kao glavnu aktivnost rada u Mesnoj sekciji Ženskog pokreta. Sve njene obaveze preuzeo je Nikčević. On je nastavio da radi sa čitalačkim grupama, koje su se okupljale po reonima i na kružocima, razrađivao marksističku literaturu. Krajem godine, Nikčević je rukovodio sa tri čitalačke grupe, od kojih je svaka imala oko petnaestak članova.
U toku 1938. godine, a posebno u jesen, pod uticajem Partije, u Jagodini štrajkuju skoro sve sindikalne strukovne podružnice. Ovi radnički protesti nisu imali samo socijalni karakter, već su imali za cilj ostvarivanje većih nadnica i 8-časovno radno vreme, imale su i politički značaj. U najdinamičnijim godinama radničkog pokreta, u periodu od 1938. godine do 1940. godine, učestali su štrajkovi u Jagodini, zbog kojih je ona nazvana „žarište crkvenih buna“. Štrajk abadžijskih radnika trajao je oko 3 meseca, sa štrajkačima se solidarisalo i građanstvo, pa je otvorilo „štrajkačku kuhinju“, koja se snabdevala namirnicama sa sela. Preko ovakve aktivnosti, Partija postaje bliža narodu.

Po povratku iz vojske, Nikčević je radio kao advokatski pripravnik, kod advokata Dragutina Pindića, demokrate, simpatizera KPJ. U istoj advokatskoj kancelariji je radio Rade Nikolić Čoče, kao advokatski pisar, stari član KPJ, umro marta 1941. godine, od povreda zadobijenih prilikom provale 1937. godine, u Kragujevačkom zatvoru i Slavka Đurđević, što je omogućavalo održavanje partijskih sastanaka u ovim prostorijama. Nosioci partijske aktivnosti u to vreme u Jagodini su bili pravnici: Boško Đuričić, Slavka Đurđević i Radislav Nikčević.

U jesen 1938. godine, sa devetogodišnje robije se vraća Milan Mijalković, profesor, dugogodišnji revolucionar, koji će u proleće 1939. godine postati rukovodeća ličnost u daljem obnavljanju i jačanju partijske aktivnosti u srednjem i donjem Pomoravlju. Aktivno se radi na omasovljavanju članova KPJ i njihovih simpatizera. Tokom 1939. godine, oživljava partijska aktivnost i po selima. Uticaj Nikčevića tokom 1938. godine na okupljanju napredne omladine sela Laništa je imao preko Živadina Jankovića Kuma, vidne rezultate. U selu je osnovan fudbalski klub i diletantska sekcija. Kao član SKOJ-a, Živadin Janković, do kraja 1939. godine je u svom selu osnovao (jezgro), jedan od najbrojnijih punktova KPJ, a njega je u članstvo Partije primio Nikčević. Radio je na formiranju partijskih uporišta i sa naprednom omladinom okolnih sela. Iste godine, učiteljica Dobrila Stambolić radi sa naprednom omladinom sela Šantarovca i Šuljkovca. U selu Pantarovcu osnovana je narodna knjižnica sa čitaonicom i dramskom sekcijom. Formirano je jako partijsko uporište, sa sekretarom Dobrilom Stambolić. Po odlasku Dobrile Stambolić, sekretar partijske sekcije u selu postao je napredni učenik, Aleksandar Veljković Cule. Sa njima je često bio i radio Nikčević i Mijalković. Pripremljena omladina Šuljkovca, među prvima je prišla u borbene redove Beličke partizanske čete. Značajna partijska uporišta formirana su i u selima Bunaru, Šuljkovcu, Trnavi i Dragocvetu.

Početkom februara 1940. godine je održana Oblasna konferencija KPJ na Crnom vrhu za užu Srbiju. Konferenciji je prisustvovalo oko 30 delegata, koje je predvodio Milan Mijalković, sekretar Oblasnog komiteta KPJ. Na ovoj konferenciji je odlučeno da se zbog jačanja Partije u organizacionom smislu umesto Oblasnih formiraju Okružni komiteti u Kragujecu, Jagodini i Smederevskoj Palanci.
U toku 1940. godine, formira se Okružni komitet KPJ u Jagodini, za moravski okrug, sa članovima: Milan Mijalković, sekretar, Boško Đuričić, Radislav Nikčević i Jovan Joca Milosavljević, student medicine. U isto vreme osnovan je i Sreski komitet KPJ za belički srez sa članovima: Boško Đuričić, Slavka Đurđević-Đuričić, Radislav Nikčević i Jovan Milosavljević. U sastavu Mesnog komiteta Partije, bili su: Rade Solunac, Ljubinka Krstić i Dragan Đorđević. Iste godine formiran je i Okružni komitet SKOJ-a, sa sekretarom Radislavom Nikčevićem, kome je Okružno rukovodstvo poverilo da tokom leta 1940. godine, osnuje Mesni komitet SKOJ-a u Jagodini. Članovi rukovodstva SKOJ-a bili su: Živadin Janković Kum, Ljubinka Krstić i Ružica Milanović, student medicine.

Partijska organizacija Jagodine u to vreme bila je prilično jaka. Zato je Okružni komitet KPJ srednjeg Pomoravlja pružio pomoć Okružnom komitetu donjeg Pomoravlja u Smederevskoj Palanci. Iako je u Smederevskoj Palanci bio veliki broj industrijskih radnika u fabrici „Jasenica“, partijska aktivnost je bila slaba. Zato se u toku leta 1940. godine na ovom terenu često nalaze Milan Mijalković, sekretar OK KPJ i član PK KPJ za Srbiju i članovi Okružnog komiteta Radislav Nikčević i Jovan Joca Milosavljević. Oni su radili na osnivanju Partije, SKOJ-a i Sindikata na ovom terenu. Sredinom iste godine formiran je i Okružni komitet KPJ za Kragujevac, sa sekretarom Mijalkom Todorovićem.

Radislav Nikčević, sada već istaknuti omladinski partijski rukovodilac, svojim iskustvom organizuje štrajkove radnika i učenika Jagodine. Pri Muškoj učiteljskoj školi u Jagodini, postojala je sasvim solidno organizovana grupa naprednih učenika, koja je bila povezana sa Partijskom organizacijom u gradu. Pod uticajem napredne literature, napredni učenici su počeli rado da usvajaju revolucionarni pogled na svet. Ovu takozvanu stariju grupu progresivnih omladinaca činili su: Milosav Matović, sekretar đačke družine „Uzdanica“, kasnije narodni heroj, Slobodan Luković, Saca Cvetković, Milivoje Žiropađa, Labud Đukić i drugi. Zbog svoje progresivnosti veći broj ovih učenika nije završio do kraja školovanje u Jagodini, jer su školske vlasti takve omladince isključivale. Radislav Nikčević je preko naprednog Udruženja mladih umnih radnika i preko rada biblioteke ostvarivao partijsku aktivnost. Krajem 1938. godine i početkom 1939. godine u Jagodinskoj učiteljskoj školi osnovana je Skojevska grupa sa prvim sekretarom Jovanom Jovanovićem. Od jeseni 1939. godine, sekretar je Siniša Janjić.

U kući Slavke đurđević, posle dogovora sa vođama napredne omladine Radomirom Dodićem, Brankom Latasom i još nekim učenicima, Radislav Nikčević je organizovao štrajk učenika Učiteljske škole krajem marta 1940. godine. Štrajk je svojom odličnom organizacijom uspeo. Mada nisu otkriveni organizatori, ipak je vođa štrajka Radomir Dodić, učenik IV godine, isključen iz škole, a Latas i drugi kažnjeni su ukorom nastavničkog veća.

Na inicijativu Partije, sredinom iste godine, izbio je štrajk u Klefišovoj klanici. Radnici Klanice su, zbog povećanog izvoza suhomesnatih proizvoda za Nemačku i Italiju, radili po dvanaest časova. I u ovom štrajku neposredno učešće u organizaciji ispred Okružnog komiteta KPJ imao je Radislav Nikčević. Slavka Đurđević je učestvovala u štrajku po liniji rada sa ženama i ispred Sreskog komiteta, jer je štrajkovalo odeljenje „Pilićara“, u kome su radile žene na čupanju živine. U organizaciju štrajka bio je uključen i sekretar Mesnog komiteta Rade Solunac.

Po ugledu na ovaj štrajk, septembra štrajkuju i metalski radnici Jagodine. Njihovi uslovi života i rada bili su veoma teški, radili su po dvanaest časova po privatnim livnicama. I među ovim radnicima je bio veliki uticaj Partije, pa će mnogi metalski radnici, učesnici štrajka, na poziv Partije doći u redove boraca Beličke partizanske čete.

Aktivnost Radislava Nikčevića u osnivanju i obnavljanju organizacije SKOJ-a, KPJ i Sindikata je bila na organizovanju radnika i napredne omladine Ćuprije, Paraćina, Svilajnca, Smederevske Palanke i drugih susednih mesta i sela.

U avgustu 1940. godine organizovao je Radislav Nikčević savetovanje omladinskih aktivista u jagodini, na kome je izlagao Slobodan Penezić Krcun, član Pokrajinskog komiteta SKOJ-a za Srbiju i preneo uputstva o daljem radu sa omladinom. Ovom savetovanju su prisustvovali delegati iz Ćuprije, Paraćina i okolnih sela.

Partijski i skojevski sastanci su najčešće održavani u prirodi, da bi se manje primetili, organizovani su izleti. Ovi izleti često su bili masovni, jer pored članova Partije i SKOJ-a je učestvovao i veliki broj simpatizera. Mnogi sastanci održavani su u kući Slavke Đurđević, Vide Milosavljević Keve i po kućama drugih članova – komunista, skojevaca i simpatizera, na kojima je redovno prisustvovao Radislav Nikčević i često vodio sastanak.

Okružni partijski sastanak, održan je krajem 1940. godine u kući Ilije Kovačevića, ekonoma Doma za gluvu decu. Milan Mijalković je rukovodio ovim sastankom, na kome je bilo oko 20 delegata iz srednjeg i donjeg Pomoravlja. Radislav Nikčević je podneo izveštaj o radu SKOJ-a. Bilo je reči o radu Partije, Sindikata i o radu omladine grada i sela i o podjednakoj zastupljenosti omladine oba pola. Ovom prilikom je razmatrana rezolucija sa Pete zemaljske konferencije.

Vlada Jugoslavije je potpisala, 25. marta 1941. godine u Beču, akt o pristupanju Trojnom paktu, Rim – Berlin – Tokio. Narodi Jugoslavije predvođeni Prtijom, otvoreno su protestvovali protiv kapitulantske odluke. Organizovane su demonstracije u Beogradu, Nišu, Smederevskoj Palanci, Jagodini i drugim gradovima Jugoslavije. Među najmasovnijim demonstrantima ubraja se martovska demonstracija u Jagodini.

Organizovanje martovskih demonstracija u Pomoravlju je bilo delo Milana Mijalkovića Čiče, člana Pokrajinskog komiteta KPJ za Srbiju i sekretara Okružnog komiteta KPJ za moravski okrug. Pripreme i dogovori oko realizovanja martovskih demonstracija održavane su u kući Slavke Đurđević, u prisustvu članova Okružnog komiteta Radislava Nikčevića, Joce Milosavljevića i dr. Tih dana je održan i prošireni sastanak, pored članova Okružnog komiteta prisustvovalo je i rukovodstvo Sreskog i Mesnog komiteta KPJ, SKOJ-a, seoska uporišta KPJ, Ženskog pokreta i Mesnog međustrukovnog odbora Sindikata za belički srez.

Pokrajinski komitet KPJ za Sbiju je održao, 29. marta 1941. godine na Banovom brdu u Beogradu savetovanje na kome je prisustvovao Josip Broz Tito. Po izlaganju Milana Mijalkovića martovske demonstracije i rad KPJ u Pomoravlju pozitivno je ocenjen. Ovom prilikom izvršen je raspored kadrova, pa je odlučeno da za instruktora Pokrajinskog komiteta KPJ za srednje i donje Pomoravlje dođe Petar Stambolić, a Milan Mijalković da ode za instruktora PK KPJ i organizatora ustanka u Užice i Čačak.
Uoči aprilskog rata, Radislav Nikčević je mobilisan pri vojnoj komandi u Požarevcu. Zarobljen je od nemačkog okupatora i sproveden u koncentracioni logor u Mladenovcu. Ubrzo je uspeo da se oslobodi iz logora zahvaljujući znanju esperanta, jer je konverzacijom pridobio naklonost nemačkog stražara, koji mu je omogućio bekstvo.

U aprilu 1941. godine, Nikčević se vratio u Jagodinu. Istog meseca Okružni komitet KPJ za moravski okrug u Jagodini je proširio i obnovio članstvo. Za sekretara Okružnog komiteta KPJ za moravski okrug izabran je Radislav Nikčević, a članovi Jovan Joca Milosavljević, Života Stanisavljević, metalski radnik, dotadašnji sekretar Sreskog komiteta KPJ u Smederevskoj Palanci i Milorad Marković. Posle fašističke okupacije Pomoravlja, Nikčević je sa uspehom obavljao delikatne i teške zadatke sekretara Okružnog komiteta.
U maju i junu, članovi Okružnog komiteta KPJ za Jagodinu su održali brojne sastanke sa članovima Partije, SKOJ-a i simpatizerima u Pomoravlju. Na sastancima je obrazložena situacija u zemlji, prenošena je direktiva Pokrajinskog komiteta KPJ za Srbiju, da se prikuplja i skriva oružje i sanitetski materijal. Razvila se živa delatnost na pripremanju naroda Pomoravlja za skori ustanak. Radislav Nikčević, skroman i hrabar, aktivno je učestvovao na pripremanju ustanka, pritom je govorio: "Pripremite se da se borite za najsvetliju stvar - slobodu i čast". Putovao je često pod veoma teškim uslovima, a njegovo prisustvo i saveti ulivali su sigurnost i hrabrost mladim članovima Partije i SKOJ-a. Pripremao je omladince za formiranje udarnih desetina (diverzantske grupe), na čije je uspešno izvedene akcije bio ponosan.


Posle napada Nemačke na SSSR (22. juna 1941.), Nikčević se povlači u ilegalnost, jer je bio poznat vlastima, a policija je u službi okupatora počela sa hapšenjima komunista. Na spisku komunista, koji je sačinjen za teritoriju sreza beličkog, bilo ih je 36 sa poznatim imenima: Milan Mijalković, Boško Đuričić, Radislav Nikčević, Slavka Đurđević, Nikola Dirak, Boža Žarić i drugi. Po direktivi Okružnog komiteta KPJ za Jagodinu održan je širi partijski sastanak, kome su prisustvovali Radislav Nikčević, Jovan Milosavljević, Živadin Janković Kum i drugi. Na ovom partijskom sastanku doneta je odluka da se komunisti sklone. Zato mnogi komunisti napuštaju svoje domove. Nikčević je napustio kuću i kao ilegalac se prerušio u seljaka, ošišao kosu i skinuo naočare (mogao je bez njih, jer je bio dalekovid), pa i pored toga nije ostavljao utisak seljaka. Seljačko odelo dobio je od radnika iz Klefišove klanice. U starom seljačkom odelu, neustrašiv, odlučan i odgovoran, izvršavao je brzo i tačno sve partijske zadatke. Prisustvovao je sastanku Okružnog komiteta u Paraćinu sa Jovanom Milosavljevićem, Petrom Velebitom, Gojkom Grulovićem i drugima. Sastanak je održan i u Ćupriji, više groblja, a tu su Nikčević, Jovan Milosavljević, Života Stanisavljević, Petar Velebit, Rada Miljković, Gojko Grulović i drugi. U ilegali su mnogi članovi Partije i to: Boško Đuričić, Jovan Milosavljević, Radojica Solunac, Mladen Milenković, Labud Đukić, Rada Miljković, Ružica Milanović i drugi. Većina je radila na formiranju odreda i četa i vršila pripreme za ustanak. Nikčević radi i u okolnim selima: Šantarovcu, Dragocvetu, Bunaru i drugim, na sakupljanju potrebnog materijala za odred (oružje, ćebad, sanitetski materijal i dr).

Centralni komitet KPJ izdaje direktivu za organizovanje oružanog ustanka, a Pokrajinski komitet KPJ za Srbiju sastaje se 23. juna. Direktivu o dizanju ustanka i proglas: "Kucnuo je sudbonosni čas", doneo je u Pomoravlje Moma Marković, član PK KPJ za Srbiju. Sastanku Okružnog komiteta, koji je u noći 24/25. juna 1941. godine, u selu Glogovcu, kod Svetozareva, održan je u osnovnoj školi, prisustvovao je instruktor Pokrajinskog komiteta za Srbiju i organizator ustanka u Pomoravlju, Petar Stambolić, Moma Marković, član Pokrajinskog komiteta KPJ za Srbiju i članovi Okružnog komiteta za Pomoravlje, Radislav Nikčević, Jovan Milosavljević i Života Sanisavljević. Sve pripreme oko realizovanja ovog sastanka izvršila je Ružica Milanović. Pokrajinski komitet Srbije je poslao iz Beogada na rad u Pomoravlje, Milana Premasunca, radnika i Petra Velebita, obućarskog radnika. Na ovom sastanku izvršene su izmene i dopune u Okružnom komitetu za moravski okrug sa sedištem u Jagodini. Petar Velebit je izabran za sekretara Okružnog komiteta, a članovi su: Radislav Nikčević, Jovan Milosavljević, Milan Premasunac, Života Stanisavljević, Milorad Marković i Ratomir Ristić Selja, student medicine, koji je jula meseca upućen na instruktorski rad u Resavu (srez resavski).

Članovi KPJ su u mobilnom stanju, vrše se poslednje pripreme na organizovanju boraca u čete. U Pomoravlju udarna desetina svojim uspešnim akcijama pokazala je okupatoru da narod ovog kraja ne miruje. Pruga Beograd - Niš, na ovoj teritoriji je često prekidana zbog uspešnih diverzija, zapaljen je jagodinski aerodrom i uništeni su neprijateljski avioni, organizovano je uspešno bekstvo komunista iz jagodinskog zatvora i niz drugih uspešnih akcija. Pomoravlje spremno za ustanak primilo je osluku Centralnog komiteta KPJ od 4. jula 1941. godine da se sa diverzantskih akcija pređe na oružani ustanak. Tih dana na terenu su neumorno radili na dizanju ustanka Nikčević, Jovan Milosavljević i Milan Premasunac. Radislav Nikčević, Joca Milosavljević i Ratomir Ristić Selja, organizuju sredinom jula sastanak članova KPJ sreza resavskog, u Svilajncu. Na tom sastanku je doneta odluka o formiranju Resavske čete i imenovano je rukovodstvo. Da bi se kao ilegalci i bezbednije kretali i obavljali zadnje pripreme oko dozanja ustanka, u Svilajncu su izdate lažne legitimacije Petru Stamboliću, Radislavu Nikčeviću i Petru Velebitu.

U selu Šantarovcu, na završnim pripremama oko osnivanja Beličke partizanske čete su radili Boško Đuričić i Radislav Nikčević, a ubrzo im se sa terena pridružio i Petar Stambolić, instruktor PK KPJ za Srbiju i organizator ustanka u Pomoravlju.
Na dan 23. jula 1941. godine, na Đurđevom brdu, nedaleko od Jagodine, održan je sastanak Okružnog komiteta KPJ za Jagodinu. Sastanku je prisustvovao Petar Stambolić, instruktor PK KPJ i članovi Glavnog štaba narodnooslobodilačkih snaga za Srbiju Branko Krsmanović, Filip Kljajić i članovi Okružnog komiteta KPJ za Jagodinu. Na ovom sastanku je doneta odluka o formiranju Štaba Pomoravskog partizanskog odreda. Istog dana u bagremaru Mike Milanovića na Đurđevom brdu (23. jula), osnovana je belička partizanska četa.

Tih dana, Nikčević nastavlja rad na terenu, obišao je Orašku četu u selu Lozoviku i održao je sastanak, na kome je bilo reči o budućoj aktivnosti odreda. Početkom avgusta Radislav Nikčević, član Okružnog komiteta KPJ, organizovao je sastanak sa terenskim partijskim radnicima u Novom Selu. Ispred oraškog sreza prisustvovao je Vita Cvetković, iz resavskog sreza Ratomir Ristić Selja i Nikčević. Na ovom sastanku je odlučivano o stvaranju prvih oblika narodne vlasti, za čim se već osećala potreba na ovom području. Stvaranje prvih oblika narodne vlasti biće osnova za formiranje budućih narodnooslobodilačkih odbora.

Na sastanku Okružnog komiteta KPJ za Jagodinu održanom 7. avgusta 1941. godine, u prisustvu članova Glavnog štaba narodnooslobodilačkih odreda za Srbiju, Sretena Žujovića, Nikole Grulovića i instruktora Pokrajinskog komiteta KPJ za Srbiju, Petra Stambolića, odlučeno je:
- da Radislav Nikčević pođe u Drugi šumadijski odred, a prati ga Gojko Grulović,
- da tri člana Okružnog komiteta Jovan Milosavljević, Života Stanisavljević i Milan Premasunac uspostave vezu sa Paraćinsko-ćuprijskom četom.
Pre polaska na ovaj zadatak, Nikčević je na trenutak svratio da se pozdravi sa majkom i na pitanje, kuda ide - iskusni ilegalac ni njoj nije rekao istinu. Prekaljeni komunista, Radislav Nikčević, predratni sekretar Okružnog komiteta Saveza komunističke omladine Jagodine i član Okružnog komiteta KPJ, krenuo je pre zore 8. avgusta 1941. godine, na svoj poslednji partijski zadatak.i jedini, koji nije izvršio. Nikčević je pošao sa mladim studentom medicine, Gojkom Grulovićem, u Drugi šumadijski odred (Svilajnac i Raču Kragujevačku), na izvršenje važnog partijskog zadatka. Iz predostrožnosti su išli pešice do obližnjeg sela Laništa (Aračićevo). Nikčević je bio u starom seljačkom odelu sa pohabanim šeširom i parom novih opanaka preko ramena (dobio ih je od svog zeta opančara) i lažnom legitimacijom na ime Radoslava Nikolića iz sela Duboke. Bio je uveren da će do Drugog šumadijskog odreda stići bez komplikacija, a govorio je "ako ne upali ovo (pokazivao je na uredno overenu legitimaciju od nemačkih vlasti) onda će svakako upaliti ovo (pritom je pokazivao na mali skriveni pištolj)". Na stanici u Laništu, Gojko Grulović je izvadio dve vozne karte, sačekali su voz i krenuli prema Beogradu.

Dva voda Beličke čete izvršila su, u noći između 7. i 8. avgusta 1941. godine, uspešnu akciju na demoliranju staničnih uređaja na železničkoj stanici u Laništu i Bagrdanu.
U vozu je bilo puno Nemaca, ali Nikčević je to dovodio u vezu sa noćašnjom akcijom partizana, i nije mu bilo ništa sumnjivo. Po izlasku voza iz Bagrdana prišla im je nemačka patrola. Nemački vojnik ih je legitimisao. Posle dužeg okretanja i sumnjičavog proučavanja legitimacije, naredio im je da na sledeću stanicu u Miloševu siđu. Nikčević je počeo da se opire, uhvatio se u koštac i pokušao da pobegne. Okupljeni nemački vojnici sproveli su ih do oficira. Uz pomoć tumača saslušan je prvo Gojko Grulović, a potom Nikčević.

Dvadeset petogodišnji iskusni revolucionar Nikčević je odlučio da ćuti, počelo je zversko mučenje, ali je njegovo herojsko držanje bilo jače. Za to vreme Grulovića je čuvao nemački stražar ispred kancelarije. Grulović se seća, između ostalog, tog događaja: ... "Mene je čuvao jedan nemački vojnik. U jednom momentu učinilo mi se da mi daje neprimetni znak da bežim. To je bilo oko podne. U tom je naišao pop iz Miloševa i čujem da kaže da treba da nas ispovedi pre nego što nas odvedu na streljanje. Kad je pop izlazio, vidim da Nikčevića polivaju vodom. Interesantno da nas nisu pretresli, a obojica smo imali oružje kod sebe. Sledećeg trenutka otvorili su vrata i bacili Nikčevića pretučenog pred vrata. On je tada izvadio pištolj i počeo da puca. Ja sam onda počeo da bežim preko nekih vrzina, prešao sam drum i popeo se na ćuvik. Nemci su zamnom pucali... Naišao sam na zasedu partizana i tako se vratio na teren".

Nikčevića su posle zverskog mučenja, svog pretučenog i krvavog, naslućujući da su uhvatili važnog komunistu, vezanog lancima sproveli u Jagodinu. Kao zastrašujući primer sproveden je ulicama grada svoje mladosti. U Jagodini ga je saslušao mesni komandant Piske. Od Nikčevića, neprijatelj nije doznao ni pravo ime. Preko nemačkih špijuna Piske je doznao da je to poznati komunistički vođa i partizanski borac Radislav Nikčević. Vraćen je u Miloševo, gde je zlostavljan i mučen celog dana. Istog dana osuđen je na smrt i predveče, u prisustvu nemačkog mesnog komandanta poručnika Piskea i nemačkog komandanta Ćuprije streljan je. Iako prebijenih ruku i nogu, naređeno mu je da sam sebi iskopa raku, što je Nikčević hrabro i energično odbio. Streljan je u blizini železničke stanice u Miloševu. Na mestu streljanja stoji sada spomen ploča.

O ovom događaju sačuvan je izveštaj od 16. avgusta 1941. godine, u kome Petar Stambolić, instruktor Pokrajinskog komiteta KPJ za Srbiju, govori o najtragičnijem datumu, 8. avgustu 1941. godine u Pomoravlju.
Italijanski fašisti streljali su 1942. godine Iliju Nikčevića, oca Radislava Nikčevića, u rodnom selu Stubici u Crnoj Gori, spalivši im rodnu kuću.

Prilikom prenošenja Radislava Nikčevića sa mesta streljanja uz dozvolu i stražu nemačkih vojnika na seosko groblje, prisustvovale su tri njegove sestre, drugarica iz detinjstva Zlata Gračanin i njegova devojka Bratislava Nešić. Selo je organizovalo skromnu sahranu mladom Nikčeviću.

U prvim danima oslobođenja Jagodine, novembra 1944. godine, uz zvuke Lenjinovog marša i dirljivih govora njegovih saboraca, preneti su posmrtni ostaci Radislava Nikčevića na Svetozarevačko groblje.
Nosilac je Partizanske spomenice 1941. godine, za večnu uspomenu i slavu palih boraca narodnooslobodilačkog rata, 29. novembra 1950. godine.

U znak sećanja na ovog revolucionara, osnovano je Okružno omladinsko pozorište "Nikčević", u Svetozarevu (Jagodini), maja 1945. godine. Danas ulica kojom je Nikčević svakodnevno dolazio u grad nosi njegovo ime. Narodna biblioteka u Svetozarevu nosi naziv "Radislav Nikčević".

Osnovna škola u obližnjem selu, Majuru, dobila je njegovo ime. U lepo uređenom dvorištu ispred škole je podignuta spomen bista Radislavu Nikčeviću. U Svetozarevu, u Parku prijateljstva mladih Svetozareva i Vukovara, stoji spomen bista Nikčevića, da seća na mladost žrtvovanu za mlade danas.

U Beogradu, u ulici Moše Pijade br. 13, na zgradi Advokatske komore Srbije, nalazi se spomen ploča na kojoj je uklesano preko 60 imena advokata i advokatskih pripravnika palih u NOR-u. Među njima su imena sedam narodnih heroja: Ive Lole Ribara, Veselina Masleše, Alekse Markešića Pavla, Đure Strugara, Dimitrija Todorovića Kaplara, Mirka Tomića i Radislava Nikčevića.
Povodom Dana Republike, 1987. godine, na mestu pogibije, u Miloševu, otkriven je spomenik Radislavu Nikčeviću, i tom prilikom obavljen je svečani prijem učenika u pionirsku organizaciju.

Za narodnog heroja, Radislav Nikčević, proglašen je 7. jula 1953. godine.


Sva prava zadržana - Agencija Autentik - Jagodina            Ukupno: 1084   Danas:   4   Juče:   4